(Оливера Доклестић - "Црно-бијели градови", 2009., издавач Књижевна задруга СНВ)

Пише: НОВИЦА ЂУРИЋ

Људи који су обележили оно доба – Свети Сава, краљ Милутин, цар Душан, царица Јелена и многи други српски светитељи, „приморали“ су српску списатељку Оливеру Доклестић да о њима „проговори“ у књизи.

Да сведоче о оном земану и о богољубитељима који чувају свето тројство и претачу предања зарад потомства.

Јер, ближњи није само род и човек, ближњи је време у ком су створене све наше светиње, наше писмо, у ком су кршени сви наши будући путеви, они Господњи.

На том путу поодавно је Оливера Доклестић - од свог међаша, до Јерусалима.

А како нема пута, времена и простора кроз који човек промиче а да није ратом омеђен, човековом крвљу, тако и ова списатељка, носећи у себи рану страдања њеног народа кроз бројне ратове, где год да бејаху и јесу, па и јерусалимски, по ко зна који пут спознаје истину о лажној безбрижности човека под било чијом заштитом, осим Божјом.

Како је најтеже сетити се, а потом зналачки исписати познате истине, онда се мора одати признање Оливери да је крв не само "знак распознавања", већ и да су у сваком веку бројна пролећа попут онога из 1999. године - "суморна, и крвава, и болна, и несрећна, и патна, и жалосна".

Скоро да сам сигуран да нема земље у којој није разапет Христ, увек невин и безгрешан, као и да нема земље у којој није Христова крв потекла, суза његова канула, али је, како каже Оливера, "осећај срамоте сада нешто другачији".

И заиста да није Дантеове "Божанствене комедије", ова са Српским народом под Божјим сводом била би записана као "Трагедија Српског трајања".

А да заиста постоје црно-бели градови, доба светлости и таме, за њихове житеље, сведочи и мостарска прича Оливере Доклестић о тројици пријатеља - Србима, Хрватима, муслиманима, који су с цветањем јоргована Мостаром друговали и севдалинке певали, а није познато, чак ни ауторки, да ли су априла 1992. године, када је Неретвом стигао црни талас, наткрио Мостар, пуцали једни на друге, рушили крстове једни другима, "објесили Алексу Шантића и бацили га у валове Неретве..."

А човек је у светлости приклоњен Божјем науму, па је скоро остало као необјашњив феномен како то олако се одлучи да на прамену таме полети у неверје, на другог човека, на туђе крстаче и светиње. А где год да се нашао и шта год да је урадио, тек се Божје присети када му се казна најави, опет верујући да је мимо Божје воље као и да Бог није на сваком судилишту.

Како је књига Доклестићеве "Црно-бијели градови" драмски запис, то и не чуди што се управо књига завршава драмом "Бијели голуб превлачки".

Реч је о позоришној представи у четири чина, за славу и сећање на 1219. годину, када је Свети отац Сава основао Зетску епископију у манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци.

Не случајно, Оливера Доклестић кроз уста Светог Саве проговара – "Свеблаги Господе, пошаљи мом народу српском, благодат Твог Светог Духа, да оснажи му духовне силе, да не лута од немила до недрага, да не тражи пријатеље у онима који му крвавим очима сијају... Учини да поново прогледају заблудјели... Не радите о глави, једни другима, брат брату! Чувајте свој језик и своју цркву. У њима лежи тајна вашег вјековног постојања. Нека сви извањски утицаји, Истока и Запада, пређу преко вас. Ви будите мост, учите од других, али не дозволите да вас мијењају."

И заиста, и у црно-белом свету човек не би смео да буде само обећање, већ да љубећи мошти својих светаца присети се да је човек, хришћанин, и да вољом Божјом и у злу и у миру буде и остане човек.

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."