Још нисам одржао ниједну промоцију новог романа у Београду, одржаћу једну за новинаре и радозналце, где другде него у кафани, и то ће бити највероватније у „Синђелићу“.

Тако каже Брана Црнчевић за своју књигу „Чувари пепела“ (издавач „Игам“) - луцкасту, савремену српску бајку у којој промичу ликови као што су Ахтисаријев брат Ахнесери или Енглез, господин Серикс који у име владајуће породице управља светом, а јунаци књиге на крају откривају како и где је убијен Дража Михаиловић.

На почетку разговора за „Новости“ у просторијама Српске напредне странке, чији је члан и где је забрањено пушење, пали цигарету и у свом стилу добацује: „Пре ћу оставити странку, него пушење“.

Жали се да је дуго година оно што ради у литератури прећуткивано, да су га новине и колеге гурнули у такозване политичаре, а политичари као што је познато не пишу романе...

- Због тога сам емигрирао из политике, направио роман, не престајући, природно, да се бавим политиком - каже Црнчевић.

Кажете да су „Чувари пепела“ размишљање о Србији у последњих 20 година.

- Одважио сам се да изведем са једне клинике за душевне болеснике, односно са десет клиника, свог главног јунака који се зове Борис Јегорович Факхмељников и који је напола Србин, напола Рус и да га гурнем у ту српску ситуацију. И онда сам га прогласио, као што је и ред - писцем и он пише своје мемоаре и прича онај део српске параноје који је веома раширен: да нас сви прогањају, што је, међу нама речено, тачно, да нас је цео свет одбацио, што је опет међу нама речено тачно, тако да мој јунак није параноик - он је разуман човек који прича о параноји.

Шта значи наслов романа?

- Борис верује да постоје два пепела: пепео прошлости и пепео будућности између којих је какав-такав живот. Одредивши свог главног јунака за чувара пепела, Бориса, измислио сам и друге јунаке који с њим кореспондирају. Тако један сликар београдски, иконописац, пропагира да је главни чувар пепела Владимир Владимирович Путин и да без руских чувара пепела и српски чувари пепела морају проћи лоше.

Шта сте наумили пишући ову књигу?

- Пробао сам да направим роман без дистанце. То значи

роман који не поштује оно чувено литерарно правило да се са раздаљине пишу најсигурније књиге. Писати без дистанце је опасно, али ето пред вама романа без дистанце.

Које су замке и предности таквог приступа?

- Живимо у држави у којој државна прича није завршена и о мојим јунацима и о мени сви могу да имају своје мишљење, актуелно и обавезујуће. Зато је то велика замка. Да сам писао рецимо роман о Првом светском рату кога се Срби једва сећају, па чак и о Другом, који полако заборављају, био бих у угоднијој позицији, мерили би само шта је тачно, шта нетачно. Овако се мери све.

Како видите нашу књижевну садашњост?

- Укратко речено, залажем се за то да се направи једна добра читалачка мафија. Имамо све мафије досад сем читалачке. То јест, наши читаоци су данас познати по томе што ретко читају. Читалаца има мало, а онда је ова владајућа коалиција разумела да књиге, посебно романи, песме, нису неопходне за голи живот па су уништене књижаре. Књига сад стиже до читалаца на чудан начин, јер је ово владавина Интернетом, Интернет је Бог, а писци су ђаволи које Бог може да прихвати, прескочи, протера из раја, и да им ради шта хоће. Стање у литератури је невероватно: број писаца се повећава, а број читалаца се смањује, тако да имате један чудан парадокс.

Да ли вам смета или користи бављење политиком?

- Лаж да се писци не баве политиком је соцреалистичког порекла, то је негде уведено после велике Октобарске револуције у Русији, па прешло и преселило се и код нас. Најважније за мене лично је оно што гурнем између корица. Између корица сам ја писац, а ван корица се бавим политиком.

Рекосте да ћете роман представити у кафани, а и њих је све мање?

- Кафане су представљале сигурну друштвену позицију, ту се ручало, пило, оговарала држава или славила држава. Кафане се затварају, губе посетиоце који су без лове, јер постоји једно правило у свим државама у пропадању: родитељи штеде, а деца имају право да троше. Кафићи само код нас раде нон-стоп, зато смо проглашени највеселијом престоницом света. И то је парадокс - најтужнији народ има највеселију престоницу.

Б. Ђорђевић (Новости)

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."