Као писац, Милорад Павић (1929-2009) је, пошто је претходно сјајно превео Пушкинове стихове, дебитовао песничком књигом “Палимпсести”, која је објављена 1967. године. И како је почео тако је и завршио дуг и драгоцен рад на књижевном пољу: песмама које је писао последњих недеља и дана живота. Ексклузивно, захваљујући љубазности пишчеве животне сапутнице Јасмине Михајловић, наш лист објављује ове дирљиве љубавне стихове, последње што је остало у рукопису иза једног од највећих српских књижевника.

“Далеке 1766. један Павић је објавио у Будиму своју збирку песама и отада се сматрамо списатељском породицом”, забележио је у једном ауторском запису Милорад Павић. Можда је то и био разлог што се најпре огласио стиховима, настављајући тамо где је његов предак стао. Четири године после прве објавио је и другу песничку књигу “Месечев камен”, а затим су уследила позната дела која су га прославила широм света. Говорећи о болести, операцији и изненадном одласку великог писца, Јасмина Михајловић за “Новости” каже:

- Мој муж, Милорад Павић, већ две године се тешко кретао. Нека неумољива болест захватала је кичму, ноге, колена... Све то уз јаке болове. Никакве терапије нису помагале. И он и ја смо знали, да уколико престане да се креће, то ће бити енергетско-креативни крај. Ја сам била спремна да пристанем на некретање, али не и он. Зато се одлучио на операцију кукова, прво једног, па потом другог. Одлучио се на све или ништа. После три недеље проведене у болници и успешне операције кука, вратио се кући. Чекала га је дуга рехабилитација. У њу нисмо ни ушли, јер је инфаркт био бржи. Умро је после недељу дана проведених на интензивној нези у коронарној јединици. Спаса није било. То знамо и он и ја и лекари.

Напомињући да је Павић необјављене стихове писао током октобра и новембра ове године, неке и у болницама, Јасмина Михајловић каже:

- Прочитала сам их тек по његовој смрти. Сада спавам покривена папирима на којима су те песме, те речи... Оне су ми некаква

тиха утеха, неки шатор у који могу да се сакријем. Неки “Запис на коњском ћебету”... Мој муж је највише на свету волео књижевност. Са таквом супарницом нема борбе. Можете је само прихватити. Такође, Милорад Павић је више волео уметност него било какву идеологију, а то се ни у једној средини не прихвата као врлина... Често је говорио да се у Србији успех не опрашта. Сада, после свега, рекла бих да се у Србији ни смрт успешног не опрашта...

После свега

Ако би ми опет купила
Свеску празних листова без црта
Можда бих најзад могао
Да ти напишем љубавно писмо
Последње место првог

Био сам срећан, а нисам знао,
Била си несрећна, а ниси знала.
Када смо схватили било је касно
Заувек за мене, али не и за тебе
Но ни то ниси знала

Код “Љубића” смо јели
Телетину са печеним поврћем
Ти си седела несрећна и здрава
А ја срећан и болестан
У огледалу иза тебе
Кола и људи што иду низ улицу
Ишли су уз улицу

За рођендан купила си ми књигу
Читам је твојим очима
И вребам оно што би се у њој
Могло теби свидети
За мене књиге више нема

Неки нас непојамно мрзе
Други нас много воле
Ја сам навикао на то, ти не
Ја рачунам само оне друге
Ти само оне прве

Ти си видовита, боље видиш будућност
Ја не, ја боље видим прошлост
Ти само мислиш о прошлом
Ја само маштам о будућности
Можда свак жели што нема

Једна жена нам је прорекла
Будућност неће личити на прошлост
Ја не верујем у то пророчанство
На твој сунцобран уписао сам
Све лепе дане наше прошлости
Све црне дане наше прошлости
Ти си уписала на мој кишобран
Ни ти не верујеш у то пророчанство

Један древни човек је написао
Не могу живети ни с тобом ни без тебе
Када сам то прочитао рекох
Како је ствар лепо речена
Данас ме боли уво да ли је ствар лепо речена
Сад знам да је то истина

У младости тело је испред духа
У старости дух је испред тела
Знам да сам у послу и у љубави
Искористио тренутак
Када су дух и тело били равноправни
Сада је како мора бити

Била си млада, лепа и талентована
Био сам срећан због твог талента
Била си несрећна због мог талента
Од којег није остало времена за нас
А ја сам мислио да таленат нема године

Говорио сам књиге су наша деца
Чим се осамостале прхнуће у свет
Чим то би наша деца прхнуше у свет
Чим то би наше књиге прхнуше у свет
Сад нам је кућа без малтера што спаја

Један Рус каже да се време
Зауставља у материји а тече у енергији
Ја мислим да наше Сада, наш живот
Настаје на пресеку вечности и времена
Ти кажеш да ћеш још само четири године
Моћи да носиш лепе хаљине

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."