Аутор: ЉУБИША РАЈКОВИЋ КОЖЕЉАЦ

У издању Књижевне задруге управо је изашла књига др Драга Ћупића, једног од највећих српских лингвиста, крштена као Језик наш насушни. Ријеч је о књизи тајни из области лингвистике које је брижљиво биљежио Љубиша Рајковић Кожељац. О каквом је дјелу ријеч најбоље свједочи ријеч Академика Асим Пеца.

„Много тога би ваљало рећи као увод у читање ове књиге. Ми ћемо се, ипак, задржати само на неким њеним карактеристикама, онима које нам се чине најважнијим, а у намјери да читаоца заинтересујемо за њену садржину.
Књига има дијалошки облик, омиљен још у антици. Тај облик омогућује измјену мисли два саговорника који претресају тематику и проблематику из своје струке: лингвистике. Кожељац не своди себе на особу која једино пита: он се не либи да износи и своја мишљења, своје ставове, своје вриједносне судове ... Имајући пред собом искусног лингвисту и великог зналца, др Драга Ћупића, он даје одушка својој радозналости и обасипа га мноштвом питања, међу којима је и оних на која нимало није лако одговорити. Она се односе на неке аспекте историје српског језика, на његов развој у времену и простору, на његово садашње стање и на перспективе његовог даљег развоја. Ријеч је, дакле, о судбини тзв. српскохрватског (хрватско-српског) језика, вољом друштвенополитичке стварности - након распада СФРЈ - већ бившег.

У овом опсежном, али живом и занимљивом, разговору два језичка стручњака дошао је до изражаја и Кожељчев добар увид у општелингвистичку материју, тако да су његова питања интригантна и захвална за разглабања и давања промишљених одговора: тичу се увијек онога што је кључно, сржно, суштинско ... Штедро одговарајући на њих, понесено и надахнуто, Ћупић је нужно експликативан: он објашњава, тумачи, доказује... При свему томе оперише се искључиво чињеницама, нема никаквих импроцизација: све је крајње егзактно, провјерљиво. Саговорници су максимално искрени, отворени и објективни, непристрасни, па, богме, и куражни - оштро, без устручавања, жигошу негативне друштвене појаве и код нас и на страни. У много чему су истомишљеници, ријетко гдје се у својим ставовима разилазе.

Кожељца је занимало много тога што је у недавној нашој прошлости било веома актуелно иа језичком плану, а понешто ни до данас није изгубило на својој актуелности. Како су се, рецимо, из српског језика „изњедрили" хрватски, бошњачки и црногорски језик?! Јесу ли, лингвистички гледано, то доиста засебни језици, и међусобно и у односу на српски? Шта је њихова specifica differentia? Осим тога, тражено је од Ћупића да појмовио разграничи термине језик, дијалекат, нарјечје, говор ... Итд.

Др Драго Ћупић је дуго био на челу Института за срттскохрватски (српски) језик САНУ, те је од свега изнесеног у овој књизи најзначајније, можда, управо оно што се односи на научну дјелатност Института, а прије свега на израду „Речника" САНУ. Ту је било много тешкоћа (и кадровских, и финансијских, и других), а неке од њих ни до сада нијесу превладане.

Ова књига-свједочанство, премда научно размршује многе запетљаности, језикословне и друштвене, лако се чита и плијени пажњу, тим прије што је мјестимично и белетристички интонирана. Читалац ће се у то, засигурно, и сам увјерити.“