Аутор: СЛОБОДАН МИЛИЋ

Запамтио сам тврдњу како аутор не треба да објашњава своје дјело, нарочито не у књизи на коју се односи коментар. Сматра се: између читаоца и дјела не смије да стоји никаква сугестија која би усмјеравала. И углавном је тако.

Но, још познатије је да свако правило има изузетака. ,,Давне мелодије” Слободана Милића, као наслов и синтагма, предодређују наше очекивање, али, уједно, остављају одређену упитаност над текстом. Без кратког предговора писца, какав имамо на почетку књиге, читалац би имао несумњиву дозу резерве према интезитету утицаја руског пјесништва на овај рукопис. Наравно, аутор тај утисак не елиминише, нити је то овдје могуће, али и сам експонира своје узоре те и успјех књижевног чина везује за резултат: колико је успио да ту врсту поетског искуства угради и прикаже као могући домет који у историји поетике није превазиђен, сматра он. Овдје се Милић упушта у један дискутабилан обрачун који се већ дуго сматра ријешеним.

Градећи сврсисходност свог става, пјесник се овом приликом позива на личну ерудицију: Стекао сам огромно искуство... слушајући народне песме и приче око огњишта или шпорета, посебно за студених зимских ноћи које су се белеле од месечине или снежног покривача... Истини за вољу, аутор и читалац су два изолована система мишљења и међусобно се не обавезују на ставове. Међутим, Милић овдје показује супериорну дозу самодовољности па своје поставке издиже на ниво поетске матрице која је, бар као тема, достојна уважавања.

Било би теоријски исправно, естетски утемељено, у крајњем - добронамјерно, направити привремену дистанцу и дозволити да ова поетика, по снази своје реалне суштине, профункционише. Она то чини и сама по себи, па је наш однос само питање добре намјере.

Римовање, наравно, није, само по себи, приоритет нити хендикеп овдашње поетике. Мјера успјешности је у томе - колико аутор успијева да одбрани своју очигледност и да својој ,,дрскости” прибави епитет доброг експеримента. Будући да су путеви трагања широки, налазим да Милић овдје има пролаз на нивоу поетских вриједности које надграђује над својим узорима. Једно је сигурно и очигледно: Слободан Милић овом књигом показује потребу да се јаче одреди у својој поетици, форсирајући притом везани стих као одраз поетског савршенства. Он то чини читљиво, мелодично, препознатљиво...

Илија Лакушић

ISBN 978-9940-535-13-1, 2009., 91 страна, 21 цм