Аутор: ВЕСЕЛИН ЛАЗАРЕВИЋ

У поднаслову збирке кратких прича Веселина Лазаревића, чији наслов Слика Елизабете Бергам, обећава много, али ништа одређено, стоји: тридесет три просте приче и три простопроширене. Ова симпатична досетка нас лако може довести у заблуду у погледу садржаја ових прича, мада нас, додуше, тачно обавештава о њиховом броју (податак који је једноставно проверити, што и треба учинити, јер писцима се не може веровати на реч, баш зато што нису људи од једне речи, што никада не знамо куда их, а и нас заједно са њима, реч изговорена или записана може одвести). Нема у овој књизи простих прича. Писац је тога свестан, што му и омогућава да се нашали на сопствени рачун.

Лазаревић је себи поставио тежак задатак: два пута преклизати један исти, одвећ танак лед. Кратка прича је необично тешка форма, иако на први поглед не изгледа тако. Захтевна колико и поезија, она не допушта ништа сувишно, свака грешка је много уочљивија, не може се забушурити, нити јој се може прогледати кроз прсте, као грешкама обимнијих прозних дела, у којима успешни потези могу обасјати и неке затамњене делове. Сем тога, најтеже је бити једноставан и разумљив, а не постати упрошћен и предвидив. Овај писац, захваљујући одговорности према речима и одговорности према изразу, најчешће успева да у свега неколико потеза досегне лепоту једноставности. То му најлакше полази за руком у причама сазданим од марљиво брушених реченица, чија лепота плени, чаки и независно од њиховог садржаја. Ти тренуци апсолутне језичке концентрације, каква је присутна у сваком слову приче Свјетлосна срца, доводе до равнотеже и склада, неопходних предуслова лепоте. Прича Господин В. Л. нема шта да каже, води нас још даље: бежећи од празнословља ка речитој једноставности, писац, преко свог јунака, који нимало случајно има исте иницијале као и он сам, стиже до идеје о „ћутњи као врхунском облику изражавања“.

Проблем претеће белине неисписане хартије, проблем који је толико мучио и Малармеа, из истог разлога – светог тројства одговорности: одговорности према језику, одговорности према идејама и одговорности према читаоцима – искрсава пред Лазаревићевим јунаком, који се од мудраца учи ћутљивости, као што се и ми, „заправо, сви овако заједно, мудрости тек учимо“. Увек када код Веселина Лазаревића превагне одговорност према изразу, над одговорношћу коју он осећа у односу на читаоца, пред нама је упечатљива прича која нагони да се о њој дуго размишља. Али када одговорност према реципијенту наткрили језичку самосвест, писац се упушта у кратка, али ипак непотребна објашњавања, заборављајући сопствене поуке, као и чињеницу да смо на првом месту одговорни сами према себи и да су нам најдражи одговори до којих смо дошли захваљујући властитим духовним напорима. Тада нам се чини да лед понегде пуца, а по истом трагу треба кренути и у супротном смеру, овога пута сагледавајући тематску раван текста.

...

Тридесет три просте приче и три простопроширене, обједињене под називом Слика Елизабете Бергам, приче су чије читање не захтева много времена, али утисак који остављају траје у времену.

Драгица С. Ивановић

ISBN 978-9940-535-14-8, 2009., 100 страна, повез тврди, 21 цм