Пише: РАТКО ПИЋУРИЋ

Било их је из свих крајева Црне Горе, Херцеговине, Далмације и Лике окупљених у рударском ‘кемпу’ у Монтани. Сви су се медјусобно добро познавали, јер су били упућени једни на друге и у руднику за вријеме рада и у слободном времену које су углавном проводили у насељу - ‘кемпу’. Након вишесатног исрпљујућег рада у руднику, послије тога најнужнијег освјеживања и окрепљивања, већина рудара би брзо попадала у кревете начичкане у пространим рударским баракама. У неким, рудари су се одмах препуштали одмору и спавању, а у некима су се по навици окупљали да заједно попуше последњу цигарету или претресу најновија збивања. Посебно је била занимљива барака у којој се био смјестио Видак, познати причалица свакојаких прича, својих и тудјих доживљаја. У томе се био толико извјештио да су многи ако су некада испричали неки свој или тудји доживљај, њему препуштали да га он поново исприча. Због таквог и толиког причања прозваше га Бајка.

А он је причао о свему што је чуо, видио и преживио као ратник у бојевима у Пиви, Гацку, Језерима и Шаранцима, када је био први пут у Америци, или када је као морнар пловио на прекоокенским бродовима. Причао је увјерљиво и занимљиво, тако да ако неки од испричаних догадјаја није изгледао сасвим могућ, нико није постављао питање истинитости, важније им је било њихово доживљавање догадјаја кроз његово причање.

Док је причао, сви су били убиједјени да је све баш тако и било. Ристо, његов комшија из родног краја и стални сапутник кроз његов пустоловни живот, је без оспоравања одмахивао главом када би Бајка почињао причу, тиме само потврдјујући да је знао о чему се ради јер га је слушао пуно пута. Чак је нудио опкладу да би сваку причу коју би Бајка започео, он знао и завршити. Али никада није наводио да се сумња у оно што је Бајка причао. Као и било ко од окупљених ни Ристо се није усудјивао да започиње причање у Бајкином присуству, јер су сви, упоредјујући се са њим, увидјали да би њихово причање било неувјерљиво и блиједо. Они сами, или неко измедју окупљених би тражили да Бајка, ако зна, настави са причом. А он је то, увијек, уз своје, и велико задовољство других, чинио. Неки су се слиједећег јутра жалили, да су сву ноћ снијевали оно што је Бајка причао претходне ноћи. Најљепше и најзанимљивије је причао о својим доживљајима са женама које је наводно сретао и уживао као морнар по многим бјелосвјетским лукама. Код најголицљивијих дијелова прича о женама, у бараци би завладала гробна тишина, а примјетно би било и повлачење мање уздржљивих у скровитије дјелове ‘кемпа’, јер су купатила и тоалети постајали напрасно заузети. Једне ноћи, након што је Бајка надахнуто причао о вампирима и вјештицама, један рудар чији се кревет налазио у ћошку до прозора према шуми, није свуноц ока склопио, него је освануо сједећи у кревету. Тада га прозваше Вампир.

Изгледало је да је Бајка уживао у томе што је својим причањем привлачио толику пажњу и да му је годило што га слушају и прате као да су сви били омадјијани. Чак је изгледало као да и он сам подстиче не само започињање тих разговора него и њихово продужавање до касно у ноћ. Он се, уствари, плашио од завршетка сједељке, одласка на починак, гашења свијетла и настанка тишине. Јер тада су почињале његове муке, почињале су његове борбе са несаницом. Једна загонетка, на изглед проста, га је мучила зато што није могао да је ријеши и стално га је тјерала на размишљање. Чинило му се да би је ријешио, када би се само још мало напрегнуо, а онда би га увијек нешто избацило из усредсредјености, нечије хркање или бунцање у сну, устајали ваздух, засићен нерастјераним димом заосталим иза мноштва пушача којих је било пуно у бараци за вријеме његовог приповиједања. Био је опсједнут убједјењем да је ова загонетка имала неки судбински значај за њега и да за то није могао да је ријеши. Он је, уствари, толико пуно причао и због тога да би одагнао мисли које му нијесу дале мира од првог трена када се у његовој бараци смјестио, и то на кревету до његовог, човјек за чији лик је био убиједјен да му је познат, али није могао да се сјети како и одакле. Покушавао је да од њега сазна, неупадљиво га испитујући, одакле је, гдје је све и шта радио, али без успјеха. Ништа се у њиховим животима није подударало, нити преклапало. Ни придошлица није било чим показивао да је и он њему био познат. Љутио се на себе зато што га је тако безначајна ствар заокупљала. Помишљао је да је постао жртва мноштва својих прича и да као што су многи ликови из њих изгледали као нестварни да ни овај није био другачији. Када би покушао и понекад успијевао да присили себе да на то не мисли, послије кратког времена лик умишљеног знанца је опет израњао пред њим као из магле, добијајући понекад умишљене, чудовишне размјере. Тада би се тргао и скоро викнуо: Па то је Милета! Милета Мина! А онда би дошао себи и. . . – Да, Милета! Милета из кревета поред мојег. Али, одкуда те знам, Милета, гром те спржио?!

А Милета је био такав да му ништа што је природно не би могло наудити, осим грома небеског. Имао је громадну појаву и снагу. Брдо би се њиме могло разбити. Нико у ‘кемпу’ није тако обилато испуњавао кревет као он и нико није толико уживао у блаженству кревета и сна као он, Милета. Тврдили су да он, како увече наузнак легне, једанак заспе, захрче и тако осване. Неки, а поготову Бајка, су се вајкали да дуго нијесу могли заспати од његовог хркања. Али, нико га није смио опоменути. Нарочито не, послије оне вечери када је кревет под њим љоснуо као да је био од шибица. Шта је само урадио од бараке и свих који су се у њој затекли! Када су успјели да га смире, ниједан кревет нити ствар у бараци нијесу били на свом мјесту. Већина оних који су му се нашли на путу је стењало од убоја које су добили од Милете. Пошто се нико није смио одати, никада се није сазнало да ли му је неко кревет стварно ‘минирао’ или је он попуштио под његовом оријашком масом. Имао је дивовску снагу. Не много висок, али сав као од бријега одваљен. Руке као лопате, ноге као стубови – обувао их је задуго у опанке које је понио из старог краја и дуго чувао док није дошао до њима сличних мокасина. Тада није било лако наћи обућу за његова огромна стопала. Када је радио или ходао, чинило се као да се земља под њим угиба. У надметању у снази и вјештини у цијелом ‘кемпу’ није му било равна, било да су се турали камена с’рамена, дизали копља, натезали кличка, или се јакали. Пуштао је и двојицу на себе, али му нијесу могли доакати ниучему. Разбацивао их је и владао њима као да су били играчке. А тек када је радио у руднику! Када бу узео највећи маљ у руке и њиме са уживањем измахивао и ударао, изгледало је као да је маљ био дио њега самог, као да руда или стијење прште и сијевају под његовом песницом. Нико тако пуна колица није могао поћерати, нико тако велики грумен руде натоварити. И колико год што је био оличење снаге и здравља толико је био тих, повучен и ненаметљив. Радио је све и укључивао се у све, без поговора. Да ли због оног ‘минираног’ кревета или због те његове снаге и мирноће прозваше га Мина. А он то и јесте био, тих и безазлен све док му не догори. До упаљача као код мине. А онда, нека се спасава ко може и умије. Толико је тај надимак пристајао уз њега да му многи нијесу ни знали право име.

И Милета је понекад слушао Бајкина приповиједања, али ако је причу бар једанпут раније одслушао није га привлачило да га поново слуша као већину осталих. Ако је било лијепо вријеме, није се задржавао у бараци. Волио је да прошета до оближње ријеке у чије је букове, коловрате и вирове као опчињен сатима зурио. Био је ненадмасан у бацању плочастих каменчића изнад мирне површи нашироко разливене ријеке. Његови каменчићи су по неколико пута више ускакали и искакали из воде прије него би потпуно потонули. Није се знало да ли се више усхићивао учинком те своје вјештине или чудесном игром камене плочице док се наизмјенично купала у пљусцима воде и сноповима сунчевих зрака.

Кад је слушао Бајку није се видније усхићивао као други. Када су се остали од срца смијали, његово као у камену исклесано лице се ширило у једва примјетан осмијех. Та његова уздржаност није промакла Бајки и наводила га је на помисао да и Милета, можда, њега овдје није видио први пут.

Као и много пута раније, и ове вечери се достина искупила око Бајкиног кревета. Чак ни Ристо није одолио Бајкиним голицљивим причама о морнарским доживљајима са женама по бројним морским лукама.

- Мани то Видаче, испричај ти нама, како си оно гологуз бјеж’о пр’о врата!

Ово је и за Бајку био посебан изазов. Сачека да га неко понуди кутијом дувана да савије цингар, па кад га сави и неко му га припали, придиже се, намјести се уз наслон од кревета, поправи јастук под главом и поче:

- Јел’ могуће да вам ја то нијесам прич’о?! – Јок брате! – сви сложисе као у један глас.

- Било је то усред љета, на Петровдан, послије славодобитног боја на Шаранцима, ево више од петн’ес година од тада. Кад су нас почели отпуштати из војног стана, смисли’ се ја да кренем ка Горњем пољу надајући се да ћу тамо наћи добростојеће домаћине којима требају косци не бих ли зарадио как’у цркавицу. Пут је водио преко планине кроз гору за коју се свашта причало да је пуна свакак’а звјериња, не само медједа и дивљије’ вепрова, него и вампира, вјештица и вукодлака. Као и послије сваког боја и тада, вуци нијесу дали ока отворити, так’е страшивоће се задуго није пантило. Одвраћаше ме млоги да не идем, јер сам мало био окаснио, а имало је да се шипчи скоро ципцијели љетњи дан. Но како сам био млад, и недоказан ја убрузда’ и крену’, иако је сунце било већ високо одскочило. Тревила се опака врућина. Бијаше упекла она небеска звијезда, оба ока да изгоре. Скал’о сам био скоро све са себе, само да не идем го. А мог’о сам слободно. Тудије, друго чељаде је тешко било срести. Унеко доба, био сам прегазио ријеку и минуо језеро, почесе се с’Нугла савардачити облаци, црни к’о црна земља. Пу’ну и н’акав опак вјетар, за мање од по’сата од жаропека изокрену се на студено. Не пронеби ни кварат од уре кад кренуше муње и громови. Отворише се, чињело ми се и небо и земља, ули киша к’о из кабла. Прави смак свијета. Земља тутњи, гора јечи, а небеса пламте. Шћућури’ се у један омар испод најгранатије и најлиснатије букве, али шта је вредјело, за тили час био сам мокар к’о пијевац, суво ни под пазу’о. Кишу мога’ некако и поднијети, док не поче град. Људи моји, не вјерујем да је то ико глед’о својијем очима. Једног ма’а мишља’ да се неко гадје зипама, толико су била крупна зрна града, ма как’а зрна?! То су били прави облуци! Не траја ни петн’ес минута а све обијеље ка’ о Савину дне. Па јопет киша. Преста тек пред сами мрак. Обузе ме студен и за’вати н’акав чудноват др’ат.

Могло се на присутнима видјети колико је Бајкина прича на њих утицала да су понеки у том тренутку почели да се пригрћу одложеним дјилетима или блузама, или да се закопчавају.

- Не снаодим се дје сам - настави Бајка. - Ста ћу сад сињи кукавац, нит, ми је да се врнем, нити да продужим. Само сто се мало алаверти’, спопаде ме стра’, сиети’ се дивине за коју се причало да је најнасртљивија послије овакије’ газапа. Ја ти јадну капу у жалосну руку, па кроз гору. Мрак стиск’о к’о тијесто, прс’ пред оком се не види. Богу душу, бог је неће. Сами дјаво зна колико дуго сам ја тут’о и лут’о и дал’ сам и колико одмиц’о смјеста. У зло доба, указа се н’ак’а сиајка кроз гору. Сиети’ се, причали су стари људи да се тако кад чељаде залута по мраку у какијем недодјијама, горама и нарочито гредама не ваља одазивати, јербо ко год се преварио и одазв’о, веле, тај послије никад није дош’о к’ себи. И да не треба ићи ка тијем сиајкама, јербо, веле, ако су од анатењака он ће чељаде одвести бестрва низ греде или у как’е шкрапе, или рјечне најколовратније вирове. А ако су од дивине којој, кажу, да у невидјелици очи сиакте ка’ зубље луча, ионако нема спаса. Али да, ако иксан може владати собом, не треба ни стајати, но ићи и само ићи, али не гледати у те сиајке, па биле стварне или нестварне. Те тако и ја. Ајд, ајд, ајд, кад се зачу лавеж и завијање пашчади, ал’ ко ће вјеровати јел’ то стварнос’ ил’ учин! У зло доба указа се колиба. Кад је видјо’, к’о да ме сунце огрија. Сад већ повјерова’ да су и пашчад стварна. А шта ако нијесу везана?! Срећом, бијаше, али пашчад к’о пашчад, уријевила, би рек’о земљу гризу. Ја право према њима, а она к’о да појмише колико сам био срећан што су ту и што лају и да није било жива створа на свијет’ што би га у том трену радје помилов’о и загрлио. Престаше. Ајван ти је често мили’и и бољи од млогог иксана. Провирик кроз баџу на вратима, видим млада невјеста тарка жар испод котла с вареником што је висио на веригама изнад огњишта. Неко је покривен поњавом леж’о на сламарици простртој по самој земљи с једне стране огњишта и лагано је љуљ’о повелику колијевку покривену тканом стручицом. - Домаћине, домаћинеее!? закоевитеза’ ја прозуклијем гласом. Пронеби мало, отскринуше се врата, и помоли се она невјеста.

- Залуто сам саам у гори, уватило ме невријеме, би’ ли мог’о ноћити?

- Богами, ја сам сама с’ двије макање, свекрвом и малим дјететом, цо’ек ми је одавно недје на војном стану.

- Не бој се женска главо, само главу да унесем, пуче ми погибија на овој невидјелици ноћас.

- Пушћај чо’ека! чу се баба из колибе. Те ја једва, жив укапула’! Невјеста таман скиде кот’о с вареником, а ја брже боље огњишту и нацакара’ ватру, не би’ ли се мало згриј’о. Распламће се огањ на огњишту и поможе чкиљавој лојаници да обасја повелику колибу са само једном просторијом, у којој је било покућства и другије’ ствари више но што треба за једну невјесту и двије макање. Уздуж једне вјенчанице испод повитка на полицама била су наредана три реда калица са разливеном вареником, а на земљи неколико каца са сиром и скорупом, каблови и краљаче за мужу крава и оваца, по једно бурило и жбан за ношење и држање воде, један велики поред судја и мрса и два осредња бајуна од фино облањаније’ штица у ћошку колибе наспрам калица и судја са мрсом. Сугурно су у великом држали таин и заиру: брашно, со, мас’, уље, шећер и судје, а у мањијем мало какије’ ‘аљина и преоблака. Ту су била и два дрвена текна, једно мало, вјероватно за купање дјетета и једно велико за одрасле и за прање преоблака, јербо је из њега вирјела пракљача. Поред шкања на којем сам ја сиедио, била су око огњишта још два три, једна столовача и један подужи сиедник. На задњој панти до листре висило је неколико стегана и ребара сувог меса. Поред овије’ ствари који’ је било превише за ово инокосно домаћинство било је још пуно други’ нових неупотребљавани’ ствари као великије’ каца, буради, косишта, грабаља и вила. На чивилуцима је висила само женска роба, очигледно је да овдје није било мушке главе од кад су испртљали у катун овога љета. У колиби је све било на свом мјесту и одавало неки складни ред и мир.

У’вати ми баба поглед док сам осматр’о по колиби и неупитана одагна моју недоумицу:

- То је наш домаћин вјеш’ у руке, умије начињети што очима види. Узеше га у војску прије но је изнијо те ствари на вашир. Слава Богу, дако се врати здраво, па ће имати кад изнијети. Биће још вашира, само неће нас – мудријала је баба. Невјеста ми принесе велику подукрајну ћикару варенике која се још пушила, и к’о да се извињава вели:

– Ово је овчија вареника, некоме је милија кравља, само што сам је приставила, узвариће се за десе’ минута. Кад је ‘вака буроћа, не варимо иг заједно, ‘оце млијеко да се удрпи. А баба упита:

- Да ти нијеси гладан, јадан не био?

- Ништа на свијет ми не би дошло боље баш од ове вруће варенике! Избјего’ ја да јој одговорим. Није требало ни то да кажем, кад невјеста извуче однекуд и намјести округлу троножну трпезу, застрије је к’о снијег бијелијем и чистијем ленцуном и примаче столовачу да сједнем.

- Опрости што немамо ракије, далеко смо од вароши, а не може се све осебе донијети. Утомен сам им испричо дје сам био, куд сам пош’о, и шта ме све снашло. Обје се разочараше кад им реко’ да ја нијесам био у истом војном стану као и њин син и муж који је, како рекоше, био недје далеко према Сандзаку.

- Испењи се, скини и нарежи сувог меса да се чо’ек мало окријепи - налагала је баба сна’и.

- Богами, стубе су недје пре’кућом, мокре, ја и’ нијесам кадра уносити и верати се по пантама ноћас. Ево има и младог и старог скорупа, меког и тврдог сира, могу и саљевак да му ставим и цицвару да зготовим. А ако му се једе суво месо мораће сам да тражи стубе по мраку, да иг уноси и скида месо.

- Не! завапих ја, само да јопе не идем у мрак и на кишу. – Добро ти је, јадна не била, све што ти је ту при руци, как’е стубе и как’о месо!

И стварно. Поче износити и стављати на трпезу ‘љеб испод сача, стари и млади скоруп, меки и тврди сир, салату од цријемуше и лукомаче, кисиело млијеко, разблажено са саљевком од младог скорупа који се био тек у’ватио на калици и у којему је дрвена кашика стајала к’о забодена у снијежни намет. Како сам шта залаг’о, тако ми се лагано враћала скопос’ и снага. Ка’ младос’ клета!

Бајкином причом увјерљиво представљена топлина у колиби раскравила је његове слушаоце тако да су сви који су се били пригрнули дјилетима и блузама су се један по један сада од њих ослобадјали. Примијетивши то поново се огласи Ристо:

- Само се ви свлачите. Шта вас ускоро чека и гаће ће вам постати тијесне и сувишне.

- Ја сам још био вас мокар, настави Бајка. - Ка, све дебело на мене, вунена вањела, сукнене гаће и дзамадан и гете плетене, све оно што се у нас носи и љети и зими. Да је била на мене как’а тања роба, не бик ви ја сад ово прич’о. Срећом није се добро видјело, а да су примијетили ‘нолику мокрину испод мене, свашта би могли помислити. Само што би’ имало помак’о ноге нијесам мог’о сакрити жмуктање воде заостале у обући.

- Сазуј то јадан не био, распашће ти се ноге - ојуначи ме баба кад видје. - Дај му как’е бјечве, нећели згријати ноге!

Од овог, иако, тихог разговора прокмеча дијете у колијевци. Невјеста подиже стручицу која је уствари била најфиније вунено ткање, на свакој ивици опточено и искићено дугим разнобојним вуненим ресама. Иако је била очувана, видјело се да није само ово дијете са њом покривано. На моју нескривену опчињеност стручицом и колијевком која је на лучцу била мајсторски изрезбарена да представља планинске вр’ове и превоје, а на узглављу испитурана јагњићима и јарићима како се играју и пасу на цвјетној ливади, јопет баба доби прилику:

- Еееее, богами! Ту стручицу је донијела моја мајка у ру’у из њена рода и дала је мене к’о најмладјој у мом роду ка’ су мене доводилили у ови честити дом. Ови мали, здраво бијо, је деветн’есто дијете те је њоме покривано. Покојни дјед, мајчин отац, је дао пљеваљском бегу ‘ата јаићака те се рачун’о најбољи с’ову страну Таре да би је његове буле изаткале. А колијевку је израдјив’о наш домаћин. Није је стијо дати за вола из јарма, ни за седленика, да бира, што су му наки нудили. Иако му је мајка промијенила пелене и плакнула га млаком водом у текну у ћошку, мали се бијо узнемиријо и непрестано кмеч’о.

- Мало га лакше уљуљкуј и успављуј, умјесто што свуноћ причаш, обрецну се невјеста на свекрву.

- Данашње невјесте одма’ почну да наредјују. Земаниле, ја нијесам пред мушкијем, ни дјететом, смјела зуба обијелити! полугласно се бунила баба. Сви заћутасмо, осим дјетета, па баба поче тихим једва чујним гласом као из неких древних времена и тајновитих дубина:

Сади’ јелу на планину, јело, јело!
Присади’ јој жуту дуњу, јело јело!
Жуту дуњу и нерандзу, ој моја јело!
Наведо’ им жубор воду, јело, јело!
Стави’ стражу младу мому, јело, јело!
Па отидо’ низ планину, виловита јело,
Да одбраним старевину, јело, јело,

Кад се врати’ на годину, јело, јело!
И попе’ се на планину, виловита јело!
Млада мома одбјегнула, јело, јело!
Жубор вода пресахнула, ој моја јело!
Жута дуња увенула, јело, јело!
Жута дуња и нерандза, виловита јело!

Ова успаванка коју дуго нијесам слушао, пјевана омамљујућим бабиним гласом, не само да је намах смирила и успавала унука него је и мене на тренутак погодила, преносећи ме у моје давно, рано поремећено дјечаштво.

Бајка је успаванку, много успјелије пјевушио, него да је причао, покушавајући да дочара бабин глас. И гле чуда, нарочито младји, који су га слушали нијесу могли сакрити да су брисали нагло и неконтролисано овлажене очи и образе.

– Предји на ствар, Бајка! прекиде га један од тврдјих слушалаца.

- Ако би тако наставио успав’о би и Мину да се вратио са ријеке, и малтене се уједе за језик, гледајући уоколо, да би се увјерио да се Милета ипак није био вратио.

- Не прекидајте Бајку, он добро зна шта и како да прича и пјева, а коме се не свидја, широко му поље, пресјече Ристо.

- Пошто вечера’, настави Бајка, понудише ми да легнем на једну од сламарица, али се мени није ишло у ‘аљине у мокрој роби, а нијесам мого да се свлачим јер испод вањеле и гаћа нијесам им’о ништа. Иако ми се тако касно није пила кава, поготову не од прженог јечма, при’вати’ је кад ме понудише, само да би’ што дуље одложио лијегање. Послије дужег скањивања и врпољења невјеста леже таман у ономе у чему је сву ноћ била, ни она није била комотна да се свлачи пред јабанцем. А она!

Сву ноћ нијесам ока скид’о с’ње. Потпуно сам био омадјијан њеном појавом и љепотом. Не знам је ли била љепша у лику или стасу, или се љепше кретала или зборила кад се нешто упита. Кад се осмје’не укажу јој се зуби к’о двије ниске бисера. Свуда ме дјаво носио и свакака свијета сам се наглед’о, али так’е љепоте и так’ог ока и погледа још ни у кога видио нијесам. К’о класје једрог зрелог жита, њена плава расплетена коса јој се просула по јастуку, а два ока у глави јој се модре к’о два горска језера. Чињело ми се, би се утопио у њима. А кад ме погледне би рек’о пламте двије зубље луча. Легла наузнак и турила на се наку лагану вегду декицу, ма к’о да је и нема на себе, прозирем крозањ сву њену женскост и љепоту. Пратим је како лагано ди’а, па ми се чини да се све у мени и око мене надима и расте. Подузеше ме наки пламови, к’о да враг уљезе у ме. Жар на огњишту се већ доста био налужио и више није осијав’о к’о прије, него само чкиљава лојаница близу мене. Ма’ну’ ја поњавом к’о случајно и тако ишика’ лојаницу, скала’ ону још мокру робу са себе, па под поњаву. Али не лези враже, како сад заспати. Не знам од чега сам више у ватри, од оноликог газапа у гори, или од ове невидјене љепоте. Ни за трен ми не силази с’ ума, њен лик и појава ми и у мраку стално пред очима. Осјећам да и она не спава, но понекад узда’не и преврне се у ‘аљинама. Ја се ућића’, док баба не преста кашљуцати. Убрузда’ па куд пукло да пукло. Докотрља’ се до ње по земљи и само сто је дотако’, тргну се к’о лук с’ одапете стријеле, али се одма’ и умири, не знајући шта да ради, вјероватно је мислила да би најгоре било ако некога пробуди. Ја сам је неко вријеме милов’о по коси, лицу, врату и даље се више није бранила, док потпуно не овуја. О Боже, о Господе, јел’ то ико може описати. Чињело ми се да се земља раздваја подамном, да понирем и полако пропадам кроз маглу у бездан, у блаженство раја небеског. Као да вријеме преста да тече, као да неста бијела свијета. А она врела к’о у грозници испијала је из мене последње капи и снаге и живота и свјесности, све док обоје не падосмо у неку слатку опојну обамрлос’. – Бог самном и андјели боз’и, је ли ово привидјеније или ја какав сан снијевам. Да не би’ засп’о поред ње, крену’ да се преврћем по земљи назад до мојије’ ‘аљина.

Чињело ми се не продје ни минут кад зарза кљусе, па се чу нако дзогрљање пред колибом, а не пронеби мало и врата се отворише.

- Мислила сам да сам била запреворачила врата, то је сигурно мој чо’ек, чим се вашке не огласише, узнемирено прошапта.

Пошто му се нико не огласи, придошлица ужди луч, осмотри по колиби и – Ко је ово? Би му сумњиво што ја нит што зборим, нити устајем, а дје ћу го, па гна према мени. Ја му брже боље ишика’ луц, робу у шаке, па према вратима. Утомен се и баба пробудила па се огласи:

– Милета, сине, јесил’ то ти?

- Милета !!!!

Паде Бајки поглед на Милету који се био наслонио на довратник, с’ главом скоро до лампе изнад врата која је изблиза осијавала његово забезекнуто лице, исто онако као онда и онај луч у оној колиби. Стадоше Бајки и ријеч и дах у грлу и дамар у срцу. Колико ли је од приче чуо!?

– Милета! крикну и заусти нешто да каже, али мини је било већ догорјело. До упаљача! Последње чега је Бајка био свјестан била је Милетина као маљ измахнута песница под којом кад се заустави на његовом тјемену, као да видје како се стијење распрскава и претвара у ватромет црвенојарких засљеплујуцих зрака. А потом, потпуни мрак и мир.

Свако од присутних је различито препричавао овај запањујући неочекивани обрт, а нарочито они што су на своју жалост, били изашли у скровитија мјеста у ‘кемпу’ када је Бајка описивао интимни дио његове драме. Никоме није промакло да је Ристо први прекинуо тај страхотни мир:

-Толико је пута ово исприч’о, а нико му није вјеров’о!

Потом опипа и положи на кревет поред Бајкиног тијела његову руку која је са стране беживотно висила. Толико су сви били запањени да нијесу одмах примијетили да је тамо гдје су била врата од бараке, зјапила огромна рупа што је Милета, не отварајући их, направио у залету, проломио их заједно са довратницима и нестао у мраку. Нашли су га сјутра ујутро, пратећи му видно утиснути траг у смрвљеној трави и скршеном шибљу, заустављеног на дну дубоког коловратног вира бистре планинске ријеке на коју је често долазио јер га је неодољиво подсјећала на ријеке у његовом родном крају.

Значење мање познатих ријечи и израза

‘ајван – живинче; аекати – подстицати волове викањем; алавертити се – доћи себе; ‘аљине – одјежда, постељина; анатењак – нечастиви;

баџа – мали отвор, рупа; бастати – моћи; басташан – моћан, способан; бавка – одскочна црта; бестијати – неразумно говорити; бестрва – без трага, у пропаст; бињаџија – вјест јахач; бира – пиво; бјечве – вунене чарапе; благошати – гласно се радовати; братство – истопрезимена родбина була - невјеста; буљук – крдо оваца; бурило – високи пљоснати дрвени суд за воду; бусика – дуга чврста планинска трава;

церада – непромочиво платно; цека – мангупарија; цицвара – јело од кукурузног брашна скувано у скорупу; цингар – смотак дувана; цријемуша – шумска салата; цркавица – једва више од ништа;

ћикара – шоља; ћошак – угао;

чактар – клепетуша; чанак – округли дрвени суд за сир с поклопцем чељаде – особа; чо’ек – човјек, муж; чути - осјећати

дако – ваљда ће, надати се; дебе – пљоснати дрвени суд за сир с поклопцем; дебло – стабло; декица – ћебе; ди’ати – дисати; дела – хајде; дивина – звијери, дивљач; дјесебе – предалеко; докон – беспослен; достина – мнозина; дозвати се – доћи себи; др’ат – дрхтавица; дућан – продавница; дуљити – задржавати; двери – црквена врата; друга (црна) – грешница, несрећница;

ђиле – прслук;

џелеп – крдо говеди; џемадан – прслук са широким преклопом преко груди; џогрљати – лупати;

егленисати - разговарати

гаће – чакшире; газап – невријеме; главица – брдашце; гора – велика густа шума; греда – литица; грлат – гласан;

иксан – људско биће; инокосан – незадружан; испртљати – иселити на катун; ишикати – угасити; извјештити – усавршити;

јаићак – јахаћи коњ; јапија – градја; јопет – поново;

кабао – плића но шира дрвена посуда за мужу; каца – велика дрвена посуда за сир; калица - дрвена посуда за разлијевање млијека; камп – насеље; катун – љетно сточарско станиште; колиба – љетна кућа; кољено – покољење; косиште – држаља косе; краљача – дубока дрвена посуда за мужу; кукавац – несрећник; клет – јединствен; кмечати (беба) – тихо плакати; кљусе – коњ;

ленцун - чаршав; лентра – фотоапарат; листра – троугли зид на кући; лојаница – лампа или свијећа са лојем; лучац – лучни дио колијевке; лукомача – дивљи лук;

макања – немоћна особа; метало – мјесто гдје стока једе сијено или лист; мишљасмо – мислили смо;

нацакарати – разгорјети; начињети – направити; нагонити - натјерати; накастиле – намјерно, из ината; натра – разбој; наудити – нашкодити; наузнак – на ледја; невјеста – младја жена;

облањан – фино оструган; облутак – обал камен; обости – пуштити у трк; очамати – задоцнити; окончен – обиљежен концем; омар – шумарак високог дрвећа; осебе – собом; овујати – подлећи миловању;

панта – попречна греда на роговима; пашче – псето; патеније – паћеничко мјесто; пландовати – ладовати; пљадара – шерпа; подукрајан – насут до врха; погле – гледај; понешен – предан; поњава – прекривач од ваљане вуне; послушати – повиновати се; потље – послије; повитак – унутрашња страна крова; пракљача – дрвена удараљка веша; пр’облак – веш; претећи – преживјети; припрт – успет; приставити – ставити да се кува; прокмечати – тихо проплакати; прозукао – прокиснуо; пунути – дунути;

ра’себе (ићи) – вршити нужду; ра’шта – зашта; роба – одјезда; ру’о – одјезда;

сач – поклопац за печење под жаром; саљевак – млад кајмак тек скинут с млијека; самохран – без порода; савардачити – гомилати; седленик – оседлан јахаћи коњ; сиедник – клупа с наслоном; сијело – игранка; сијено – стог; скачкати – уништити; скалати – нагло свући до гола; скоруп – потпуно оциједјени кајмак; скуба – овчурина; сламарица – страмац натискан сламом; славодобитан – повољан; снаодити – сналазити; спрдати – исмијавати; стан (војни) – логор; страшивоћа – опасност од звијери; стручица – шарена вунена нарешена дјечја покривка; столовача – услонито дрвено сједало с руконаслонима; стубе – мердевине; студено – хладно; свлачити – скидати одјећу;

шћућурити – скупити; шега – тестера; шенлучење - весеље; шипчити – напорно пјешачити; шкањ – сједало без наслона; шкрапа – кршевита рупчага; шодер – туцаник; штица – даска; шуљ – балван; шувит – таваница;

таин – храна за пут; такулин – новчаник; таркати – подстицати ватру; тељиг – дио јарма; текно – плитко дрвено корито; тили (час) – одмах; тискати се – гурати се; точило – урвина; товар – 150 Кг; тренути – заспати на кратко; тревити – задесити; трпеза – низак троножни округли сто; трудодан – нормиран дан; тудије – тим путем; тулити – гасити; турати се – бацати камен с рамена; турити – ставити;

убруздати – уризикати; ућићати – примирити; учин – привидјење; удрпити – згрушати; ујдурма – намјештаљка; укапулати - умаћи; улити (киша) – пљуштати; упртити – дићи на ледја; упут – одма послије; уријевити – жестоко лајати; утолити – заситити; утомен – умедјувремену; узварити – проврети млијеко; ужина – оброк измедју ручка и вечере; уждити – запалити;

вал – стијена; вањела - вунени џемпер; вареника – скувано млијеко; вашир – масован народни скуп; вашка – псето; вазда - увијек; вегда – изношена; вериге – ланац; вјенчаница – уздужна носећа греда куће; вукодлак – вампир у вучјем обличју;

заира - храна; закоевитезати – запомагати; залагати – обједовати; запреворачити – забравити дрвеном мотком; зборити – говорити; земаниле – некада; зготовити – спремити; зипа – камен; зиратан – обрадив, плодан; зурити - упиљити; звјериње – дивљач;

жаропек – опака врућина; жбан – пљосната дрвена посуда за воду; жмуктање – звук који испушта кретање у веома мокрој обући

Коментари

Додај нови

UROSH sKOKO  - Samo nastavi   |28-02-2010 20:33:25 Vidi se odakle si. Prica je veoma dobra. Samo nastavi i kada ih dovoljno sakupis, izdaj novu knjigu. Pozdrav Urosh Skoko

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."