Биће велика врућина данас - шапатом изусти мајка, док је кроз одшкринут прозор осматрала назубљене обрисе врхова планине и као крадом се извлачила између уснуле дјеце у њиховом најслађем сну у раном илинданском праскозорју. А она, свих петоро, су спавала блаженим сном какав могу имати само безазлена дјеца, окружена неускраћеном родитељском бригом и пажњом које су се у тим условима могле имати и дати.

– Како само слатко спавају, тихо настави свој уобичајени јутарњи монолог. – А како и не би! Колико сам имала мука синоћ док сам и’ оћерала и смирила у кревету послије онолике игре и јурњаве по мјесечини. Нека и’ још мало, чим сване, свако ће на ноге, па куд које, за кравама, за овцама, или за јагњадима. Срећом за њи’, ова задруга им олакша пос’о, све живо узеше, оставише нам на окућници само по краву и јуне и н’ако пе’шес’ скуба и коју кокош. Ако, слава Богу, да и’ има к’о и прије петн’ес у џелепу и ше’сет у буљуку, дјецу не би могли школовати. ‘Вако, он чува задружне овце и зарађује трудодане, а и ја пођекоји кад уграбим да одем на пластидбу или жњетву. Дјеца по школама, даде Бог те им иде добро, неће ли се маћи из овог жалосног патенија. Старијег нам срећом, узеше у државну школу, о њином трошку. А млађи у гимназији. Мајкин одликаш! Рек’о је учитељ одма’, да је он за велике школе. И осталу дјецу ћемо дати у школу, да се не муче у овом безводном патенију к’о и ми. Он зап’о да најмлађег устави да одржи кућу и имање. Е не ће вала, нако ја не биднем жива!

Сва дјеца су још спавала, само је гимназијалац чуо и био свједок ових мајчиних полугласних размишљања. Било је то толико тихо, да се ни он као и никада до сада не би пробудио, да за њега јутрос није почињао изузетан дан. Данас у недјељу, на сам Илиндан, он ће као млађани школарац, којег је за то озбиљно замолио Душан, сеоски активиста, одржати предавање о религији на скупу на Милинковој главици. Биће му то први пут да иступа испред толико њих, старијих, млађих и његових вршњака којих ће бити најмање присутно због заузетости око чувања стоке. Наслушали су се они свакојаких говорника и пропагандиста, а које су знали да хвале, или исмијавају, зависно, ко, како и о чему је говорио. Како ли ће он данас проћи кад су најмлађи који ће га слушати бар пет шест година старији од њега. Шта ће рећи Јакша, који му је колико јуче, затекао све овце у врту и гонио га све док није посустао од умора и којему нико није остао да га није исмијао, ако му је за то дао прилику. И њега је у љутини прозивао, како то да не иде да гњира у те књиге ђе треба, а не изнад његова врта док му оно пе’шес скуба, што их је кобајаги чувао, скачкавају његову кртолу. А он се баш тада био занио читајући књиге, да би се што боље припремио за ово предавање. Или, како ће га слушати ћико-Антоније, кум-Ђоле, Миливоје Станушин, па кум-Мироје и Миладин Томин, или Стојан Урошев. Или Ћиле, који није много причао, али чије су духовите упадице памћене више од нечијих најдужих прича. Сви они су знали тако лијепо да причају, да кад једном почну, по вас дуги дан би могли да не престану. Обично почне и прича онај који свечаним даном дође међу првима и започне своју врсту разговора. Нехотице уздахну и тако и себе и мајку трже из ових размишљања.

- Сине, што то не спаваш?

- Ништа, онако, било ми мало студено.

- О’кле не ће! Погле’ ово зељасто превукло на с’е цијелу поњаву! Идем ја сад у планину да снесем снијега док има ‘лада. А ти мој баго, чим сване, пуштите живо, не ће ли што попасти док има росе, изгледа биће велика врућина данас.

- ‘Оћу мајко, сигурно, - обећа, надајући се да ће сједница почети прије него што се она врати. Није јој смио казати за предавање. Чим је изашла, устао је и истјерао овце да их напасе зарана и послије спрати у ладовину и на вријеме стигне на сједницу.

Сунце је било огријало сваку долину када се мајка сва задихана примицала јами са снијегом на Лежаковцу. Кад изби на превој чу добро познату звоњаву чактара на задружним овцама. Дако се бидне сиетио да се спушти и о’сиече грумен, понада се видећи свјеже трагове на улазу у гротло јаме. Али, прије него што је кренула да се спушта и рукама хвата за бусику да се не би стрмоглавила у јаму, урођени опрез и страх од дивине је зауставио. Подиђоше је жмарци, присјећајући се разних прича како су се на гротлима тих јама многи сусретали са дивином која се у том суровом и безводном крају спуштала да снијегом утоли жеђ. По траговима које је и она налазила у тим наметима увјеравала се да је ту силазила разна па и најкрупнија дивљач. Иако није зпамћено да је било насртаја на људе при тим сусретима, што је приписивано неком закону дивљине о међусобном недирању у свеопштој нужди, није јој се силазило прије но:

- Има ли кога доље!?

– Силази, не бој се! Што нијеси раније ижљегла? прекори је умјесто поздрава. - Видиш, биће велика врућина данас!

Затекла га је како сједи и савија цингар поред одсјеченог повеликог грумена снијега. Није ни покушала да га прекори што се није потрудио да нађе неко пригодније обраћање послије више од десет дана невиђања. Схватала је да би овако сурово окружење тешко могло навести било кога да се другачије понаша. Морао је чувати задружне овце и дању и ноћу што није било лако у овој дивљини гдје су се лакше могли срести вуци, дивљи вепрови или медвједи, него неко друго чељаде. Задружни нормирци су били неумољиви. Губитак сваког грла, чобанима су наплаћивали умањивањем броја њихових зарађених трудодана.

- Мог’о си вала и виши грумен о’сиећи, доста ће га се истопити док га снесем на овом жаропеку. Требаће доста воде да се дјеца измију и пресвуку на ови свечани дан.

– Омаче ми се, мор’о сам пуно стругати с’ њега да не остане што, ако га је шта од как’е дивине доваћало. Добро да си донијела ту дебелу цераду да га добро умотамо да те не кваси и да га не предвоји узица па да ти све оде по долини. Дако снесеш коју цркавицу од њега.

Под утиском муке са којом је он изнио грумен из јаме и помисли како би се тек она намучила имајући само дјелић од његове снаге и спретности, оте јој се малтене као заклетва:

- Вала кад би’ знала, да ће се неко од дјеце ‘вако мучити кроз зивот, радије би’ га, чини ми се, одма’ задавила!

- Дела, такотибога не бестијај! Ниушта се не ваља зарицати. Чељаде мора бити приправно свему што га снађе. Како би било да ти останеш да причуваш овце, а да ја ово снесем у село? Док ти ово ђесебе снесеш, расплећаћеш се грдна не била!

- Јес’ па да се на Милинковој главици запричаш и останеш до мрака, а мене доље чекају дјеца и сто послова.

- Што јес’ јес’ помисли, ваљало би се мало видјети ш’људима. Подивљаћу у овој планинчини, ђе ни чобане не срећем сваки дан.

Поможе јој да упрти на леђа огромну четвртасту громаду снијега са церадом до леђа да би је мање квасило и да би се снијег мање топио на овој подивљалој врућини. Упути се она лагано, низ стрме стјеновите стране сурове планине. Дуго је пратио погледом, нејаку, под великим груменом повијену, скоро изгубљену прилику, све док се у даљини могла уочити само као снијежно бијела лелујава мрља. Кад и она сасвим ишчиље у суром непрегледном кршу и постаде невидљива, кроз трепераву јару изнад ужареног стијења, помисли и наглас признаде:

- Вазда нам се осветило кад је нијесам послуш’о!

На Милинковој главици, најдоконији су се већ искупљали. Нико није знао по коме и када је тако прозвана. Налазила се у строгом средишту села. Старији су запамтили да је на самом њеном врху од давнина расла велика разграната липа која се осушила за вријеме рата од јаре која се развила од неколико околних запаљених кућа не даљих од педесетак метара. Најближа је била Спасојева, домаћина којег су сви и старији и млађи у селу из поштовања звали Тата. Недјељом и свечаним даном домаћини су се на њој искупљали да егленишу о свему и свачему, а највише о љетини, времену, живоме или о неком неуобичајеном догађају. Приче су се разликовале и по томе да ли је Тата био присутан или не. Он је био официр народне војске и командир Дубровачке чете. Рањен на Скадру патио је од честих главобоља носећи танку сребрну плочицу на тјемену умјесто у рату метком однесене коске. Када би он дошао на скуп па и на главици, сви присутни су устајали и тако га поздрављали. Сада је све другачије, нема липе и њенога хлада, а ни Тате којега су заједно са његовим братом, њиховим женама и једном снахом и комшиницом Нијемци запалили да изгоре у кући. Остала је навика да се окупљају на Милинковој главици. Дуге приче из ратова и давнина би остављали за дуге зимске ноћи када би се искупљали да се прстенају или играју карте, најчешће таблића или мауза. Препричаване су досјетке које су преношене кроз више нараштаја. У исмијевању или подспрђивању другима, није се претјеривало. Испред сваког братства је био по неки истакнути који је морао бити спреман да ‘дим у дим’ парира нечијој жаоци. Али никада није долазило до оштријег ријечања или, не дај боже, туча. Јакша је био првак у свом братству а и у селу, по духовитом и оштром језику. Такав му је био и говор, праскав, бритак и веома кратак. Ријетки су били који су се упуштали у ријечање са њим.

Ево га и данас међу првима. Поздрави придошле, накашља се значајно натркрили очи дланом, осмотри трепераву линију између назубљених врхова планина и модрог небеског свода и гласом који је наговјештавао задиркивање:

- Пријатељу Јока! Оно ти бии на коњу јуче уз поље. . . .

- А да ко би други био но неко од нас на коњу! Од куће нам иде јадан, а не да клепћемо пјешке окле докле ка’. .

- Знамо чоче да ви то иде и стоји, но смо се чудили кад устави коња, коме оно косцу викаше: - Уби ли је више јадан не бијо?

Сви су знали који је био косац и да није тукао змије него, невјешт, покушавао да косом одсијече неку травку више.

- Батали Јакша! Шта ће чо’ек по оном жаропеку но да бије. Још кад трава тако остара не би јој ни ти ништа мог’о ка’ти је било четерес година, ето какав си нареџија бијо. Чуди ме што ће му да одсијеца иједну сланку кад има ‘наку пенсију. Ја заисто не бик да сам на његову мјесту!

- Јакша, ђе ви је Јашо? упаде Стојан Урошев који се усуђив’о да му парира. - Напамет, од Петровадне још жваће варенику! ликовао је Стојан што му се Јакша намјестио да га очеше и да причу скрене са свог братственика.

- Е шути ту, неопере, један неопрани! Не мога Јакша да се савлада, а да не узврати са увредом на овај ударац.

- Миро’е, о чему то они причају? не сналазаше се стари кум Ђоле.

- Не питај Додо! То Јашо није стијо да се мане кума Тодора и мене на моби Даринке Јокове. Било нас двадесетак, кум Тодор козбаша, ја таман до њега. Јашо мало прикаснио па се прикључи с краја. Млад, чио и дрчан. Кум Тодор искусан косац, али још са животом, к’о и вазда на мобама води рачуна да се добро искоси и поткоси. Јашо све прелази једног по једног уз вриску, мало, мало па: - Држ’се козбаша!

- Нека Јашо, сваки ће пут помирљиво кум Тодор. – Боље да добро покосимо и не штетимо траву, но да набусујемо један на другога.

Кад Јашо пређе све до мене, а намерачио се на кума Тодора, бијаше веј навијо дан. Ја му намигнук:

- Куме, кумства ти и светог Јована, прије но почнемо ону дугачку орницу у Рудо поље, дај Петру нек ти откује косу, а ја ћу пушћити Јаша међунас, па ћерај и не навлачи таман до уврг орнице!

- Дела такотибога, куме Миро’е, то не би мог’о ниједан од нас издржати!

- ‘Оћемо ти и ја, куме, кумства ми и светог Јована. Да га научимо памети!

- ‘Ајде кад велиш куме! Петре, ну образати поправи ми мало ову лепару, заборави’ очале јутрос, па је сву испретуца’!

Јадо мој кад кренусмо! Петар наредио лепару куму Тодору. Светога ми Јована не могаше је стизати. А још у њега живот клети! Јашо испред мене, само подврискује: Мој си Толе! Оли се скоро маћи!? Послије двадесетак метара преста. Кум Тодор не посустаје. Сикће му она лепара, а он краче за њом по највишу стопу из ма’а. И у мене се тревила н’ака пуста кованица из Босне. Нијесам је осиећо у руке више но перо. Неђе на пола до вр’а, поче Јашо да се гуштера испред мене. А кум Тодор фура ли фура. На неколика ма’а до вр’а, Јашо искочи! Кум Тодор и ја не стасмо све до вр’а.

Јашо се вас потрес’о, не зна за се’, али га језик не слуша:

– Виђећете ви свога Бога на повратку!

Погледасмо иза нас. Неки навлаче косе таман неђе на средини, неки иг дигли на рамо, неки се подбочли на косиште, па сеире . Ниједан нас није допратио до вр’а. Куму Тодору се уватиле само двије три грашке зноја на челу, кошуља и гаће му суве. Тако и мене. Низ Јаша само липти зној. Бијаше веј привијо дан.

Стигла ужина. Јашо понавља: тако ћу ја тебе! све док се не олади. Док се сви, и кум Тодор и ја, наклатисмо на јањетину, Јашо узе бистру супу, не знаваше се или је срче или жваће, теке нити је шта више залаго нити се врто у откосе.

Да би скренуо разговор који му се није одвијао по вољи, Јакша окрену:

- Ево велике врућине данас! Вријеме јој је, и ка’ће ако не ће данас, али ми није нимало мила. Одавно су, веле, зборили стари људи, вазда на овак’у врућину на Илиндан, засуши и киша не па’не до снијега, а ево данас нема ни капи ни у једном бунару. Кажу, по планини дивина не да уљећи у јаме ђе се затекло имало снијега.

- Ја јутрос уст’о у цик зоре да обиђем оно брава и вјерујте људи, не пантим кад сам и’ онако невеселе видио на ови дан! Стоје, оклембесиле уши, не преживају. Људи, ево кастига ове зиме. . . .

- Куме, не заборави на чем’ си, ал’ што рече за зиму, јуче сам био Ружи на мобу. Сврну Јеврем плеће од брава за ручком. Није га чини ми се ни поглед’о кад’ га заврљачи пр’о рамена. Само рече: Људи! Џабе га косимо, ђавољег папка ове зиме нећемо изимити!

- Окле не ће! Видите ли јадни не били шта се ради, јадан ви душманин! Свијет је полудио. Памти ли се да је икад у овом народу чињено ‘волико светогрђа ка’ данас?! Не, од вијека колико се чини у последње вријеме?

- Куме Ђоле, кумства ти, о чему то причаш?

- Како о чему, брате Србине! Поранијо ја јуче послом до вароши око инвалиде из првије’ ратова и пролазећи поред Душке цркве, видим двери јој отворене. Бог самном и анђели бож’и, што су тако рано отворене! Одјашем ја и привежем Вранца, кад тамо, имам шта видјети. Улазила говеда да пландују. Од балега се није могло уљећи. Било иг је и испод кола свете богородице, слава јој и милос’, ђе ни чељаде не ваља да стане. И то је неко накастиле радио! Прекрстим се ја и запреворачим двери. Сврнем јопет на повратку, кад она пуна говеди! Нијесу она могла одпреворачити црквене двери! Кажу, та је црква врсница с’ Хиландаром. Можете ли замислити крозашта је све издурала, а дочекала је да ми у њу спраћамо говеда. И Турци су више поштовали цркве. Имали су стра’ од влашкије’ светиња. Који гој народ поступа тако са својијем светињама, не може се доброме надати!

– Не прећеруј Ђорђије, непримјереним гласом прокамени један од активиста, фронтоваца.

– Не прећерујем ја, ви сте прећерали! Да ме нећеш на Голи Оток са мојије’ деведесет година?!

– Шта се чудиш, зар не видиш да се говеда и коњи чешу и о крстове на нашем гробљу, а не улазе у цркву за то што је над избом, па не могу да сиђу низ скалине!

– Аууу, куме Јока! Не тако, за име Бога! Како то можеш и помислити, акамоли рећи! Да ми није да чујем шта ће да прича ово кумовско дијете, не би’ вође више почасио, једва се смири ова врла старина који је кроз свој дуги живот бивао на многим тешким искушењима и као мало ко спознао истинске вриједности људи и њихових дјела.

– Ама људи, маните се тије’ предсказанија. Ако се некад случајно десило да се нека од ваших гатки потврдила, све сте заглушили, а не ћете да се сиетите колико пута се десило да ништа није било онако како сте предсказивали. Нијесте ли и прошлогодишњег Илиндана предсказивали да не ћемо избјећи помор стоке од тешке зиме и снијега, па скоро га и невиђесмо! Ово што прича кум Ђорђије да је видио, је велика срамота. Прати нас наше проклетство, колико год што смо први у неким добрим дјелима, толико првачимо и у многим непримјереним, као у овоме, смирујуће закључи Миливоје, Американац. – Него, Антоније, ајде мало да се нашалимо. Испричај богати како ти је оно Којо избацив’о љемезове на сијено.

– Не забога, завапи Ћиле. – Ако сад он почне са причама о аекању волова, навођењу Муја како да сведе и заврши сијено, или како га је онај исиеко кад га је бриј’о на суво, или како је изгонио воду из млина, остасмо до мрака.

- Миливоје к’о Миливоје! Виђе ли ти како нас само смири. Так’ог га знам још из Америке. Колико би се пута, што ја само знам, шчепали за вратове да се он није ‘вако смирујуће умијеш’о, тихо ће Милош, његов сапутник из рудника у Монтани.

– Мињашу, само му тебе, по свој прилици, није бастало обуздати, одаде га Миладин Томин. Не ‘валите се, ни он како је оно закапетањив’о по Америци, ни ти како си оно средио оног стражара ‘Рвата у швапском лагеру.

– Пушћи то, свјетина само прича, више ће за себе Милош. - Ето сад измишљају да сам ја оставио иза себе сина у Америци, именом Ђорђије Пековић и да су га потље због н’ак’е боље прође прозвали Грегорије Пек!

– Богами, свјетина често не прича џабе, упаде Ћиле. Да нијесам био шњим у лагеру не би’ ни ја вјеров’о. Људи, но ето очамасмо, али нећу дуљити. Тај стражар се бијо намерачијо на нас Дурмиторце. Чим би неко уљего у нужник ра’себе, па и да мало преда’не од премора, јер се по ваздуги дан цркавало на тучењу шодера, стражар би одма’ за њим и ако сирома’а не нађе скинутије гаћа, или да не чује да воња измет или пишаћка, пут њега би бајунетом. Милош се задрж’о мало дуже. Напамет га је било преварило, па је бијо мало тренуо. Кад га је стражар тако наш’о, једва је дочек’о да га збоде. Милош у задњи трен одби голом руком шиљак испред очи и свом снагом га ‘нако с’ чучавца ‘нглешки стреви десницом у раздиок међу оба ока. Испаде му бајунет и док се тетур’о, падајући наузнак, држ’о је на длану своје рођено око, к’о јаје од препелице! Шчепаше Милоша други стражари па ш’њим у ланце. Мишљасмо, никад куће! Срећом, тревијо се судија Чек који нам је вазда био с’руке, уз’о нас све на испит и преставијо вахмајстору да људи нијесу смјели ићи ра’себе од зулума тога стражара. Миња нам направи да нам бидне још и боље.

– Јесам вала мог’о ударити ‘нглешки, горе но ико. Та’ судија направи да останемо на само:

– Би ли се ти боксов’о? пита ме он.

– Би’ ја све што треба, само да претекнем. Упут, по томе пуштише нас кући, те ја не боксова’, признаде Милош.

Таман кад се ћико-Антоније спремао да исприча неки од својих бисера, устаде Душан и замоли скуп да саслуша предавање о религији. Послије обесхрабрујућих прича о предсказањима и апокалиптичне приче кума Ђола о ничем добрим због тешког светогрђа, млађаном предавачу су подрхтавале танке ноге у кратким панталонама. Није имао куд назад. У том трену и мајка се примицала изнад кућа и управо зашла иза куће Миша Стеванова. Била је на измаку снаге. Није смјела да се одмара, јер је грумен био велики и тежак па ако би га спустила, без велике муке га не би могла поново упртити и дићи се под њим. Сваки пут када би се оволико намучила носећи грумен снијега зарицала се да ће слиједећи пут ићи у кањон на ријеку да са врела, у бурилу изнесе воду. Али ни то није било лако јер је пут уз бријег био толико припрт да је чељадету било мука изаћи без икаквог терета, акамоли са бурилом пуним воде. Одлучивала се да иде за снијег само зато што је дуже трајало воде од њега него из једног бурила. А и он је прекоријевао ако не изађе за снијег, да би му донијела преоблак и пренијела шта има ново са дјецом и у селу. Навикла га је била и да му донесе нешто од свјеже приготовљених јела за којима је он био понешен. Размишљајући о томе помолила се према скупу и није могла да вјерује у оно што је чула. Препознала је дрхтави дјечачки глас њеног сина који се упињао да надјача још не пресахли жагор окупљених. Како је глас постајао јачи, прибранији и сигурнији, слушаоци су се постепено стишавали.

– Па то је он! Само није могла од изненађења да се смири и разабере о чему је говорио. Стала је уз позиду придржавајући рукама грумен снијега у којему се упртач био већ дубоко усјекао. Могла је одатле, скривена, да га боље чује и да прати понашање присутних.

– Богами, дијете, ја те ништа не чујем! огласи се стари самохрани Ђока.

– Ти се онда примакни! А ра’шта ће ти и да чујеш боље? Нећеш у те године радит’ на телевон! настављао је Ћиле са засмијавањем.

. . . Не знајући да објасне многе природне појаве које су их окружавале, наши преци су их приписивали вољи натприродних бића, богова и светаца. Црква је то празновјерје користила да би наметала своје учење и себи поштовање у народу. Проповиједала је постојање загробног живота што су неуки људи прихватали као неки излаз из својих мука и патњи за живота . . . , било је прво што је разабрала од предавања. Била је пренеражена. Зар он о томе тако да прича! Шта ће сиутра, црној друзи, да јој кажу жене у селу. Њој која ниједан рад није започела, а да не би промрмљала ‘Боже помози’ и која се крстила у свакој прилици. Жене из села су слале дјецу код ње да је питају кад је који светац и ваља ли се тај дан радити. Па њега истог је због тога последњи пут ишибалала прошле зиме када је био дошао на распуст. Дошла је била дјевојчица из комшилука да је пита у који су дан Часне вериге. Он је случајно, ни сам не знајући како и зашто, то преиначио у ‘пасје вериге’ и тако са прозора питао мајку која је на њиви са метала скупљала церове бршњике.

Доћи ћу одма’ да ти кажем, рекла је и брзо се појавила на вратима са церовом граном у руци. Није га оставила док је цијелу није до руке доломила и извикала се на њега. Не смије он да дира у њена вјеровања. И сада слушајући ово, скоро да полети према скупу и да га прекине. Зауставило је само то што је била толико исцрпљена и мокра и са толиким теретом на леђима. А и он је све више привлачио пазњу присутних. И поред све муке и бијеса годила јој је та слика.

– Како га само слушају! Како учено прича! Као да је у томе видјела награду за свој труд, муке и одрицања. Сјетила се када су јој се многи у селу спрдали што је чувала и овце и говеда да би они били слободни да иду у школу. Колико их је пута у цик зоре пратила када су морали да поране да не би изостали са наставе у продужној школи до које су, понедјељником, пјешачили пуна три сата. Како јој се једном дигла коса на глави када у мрклом мраку нијесу могли а да не опазе како сјакте, знали су чије очи, на неколико корака куда су они пролазили.

- Не би ми, говорили су неки, - о толиком јаду радили, па кад би сваки богословију изучијо.

. . . Данас је наука толико напредовала да су многе вјековне заблуде разјашњене и црквена учења потпуно оповргнута. Тако црква из дана у дан губи битку са науком која доказано тумачи све тајне и појаве у нашем окружењу. Већина од нас ће доживјети дан када ће се људи на Мјесец и звијезде пети, па ће послије тога, мало ко вјеровати у црквена учења. . . .

Напрегнуто је пратила сваку његову ријеч, али је и брзо размишљала. Да је неко други тако о томе причао не би му дала за право. Сада је већ пристрасно резоновала, јер је то био њен син, а он је то све у школи и из књига научио. А она је вјеровала у то што он учи и у оно што је писало у књигама, ништа мање него, као у светињу. И она је гутајући, читала све књиге што су они за распуст доносили и сама увиђала колико књиге отварају очи и проширују видике. Кад би понестало новина, прича и романа прелазила је на њихове уџбенике па и на књиге из рачуна. Како је он био поносан када је у разреду открио да је то била мајка, када га је наставник питао да ли му је неко помогао да ријеши не само један проблем из рачуна које нико други није био ријешио. То што је она била вјерник је било баш отуда што је она у домаћичкој школи учила вјеронауку и читала Свето писмо у којем је то све писало црно на бијело. Сматрала је да у књигама могу бити само истине. Први пут је сада чула да неко овако учено оповргава нешто у шта је она без икакве резерве вјеровала. И то њен син!

. . . . Али не смијемо заборавити да је наша црква имала ненадокнадиво мјесто у просвјећивању народа и у његовом каљењу у пружању отпора туђину. Често је за добро народа користила његово страхопоштовање према цркви и наметала многе навике и обичаје који су му служили само на добро. Узмите само постове. Колико је народ постајао и остајао здравији само зато што се сваког петка, или уз велике не кратке постове, уздржавао мрсне и јаке хране. Црква је кроз године дугог робовања народа сачувала многа и једина културна блага која имамо и којима се диви цио свијет, а то су наше фреске, књиге, приче и пјесме. Зато морамо чувати наше цркве као споменике и ризнице наше културе. . . . Ово је био крај предавања. Скупом се проломио пљесак.

- Богами, мали се окуражио и чачка мечку, опет ће Ћиле.

- Не вјерујем да ће га комитет наградити стипендијом због овог задњег што је рек’о.

Мајка је била усхићена. Понесена расположењем осталих и сама је у заклону нехотице замахнула рукама да запљешће. И гле чуда, одједном се осјетила лаганом као птица која само што не полети, као двадесет година млађа. Било је то само за трен, јер се освијести када поред ње са обје стране грунуше двије половине њеног грумена снијега и почеше да се котрљају низ стрму главицу. Потрча за њима, али би касно. Обје половине грумена су се већ почеле распрскавати у десетине мањих груменова који као да су се утркивали који ће се брже скотрљати до дна. Била је то тужна слика, али истовремено и чудесно лијепа. Котрљајући се низ стрмину, грумење се сваким ударом о тле распрскавало у безброј ситних снијежних кристала кроз које су сунчеви зраци стварали зачаравајућу слику дугиних боја и даље настављало свој помамни лет у неповрат као јато поплашених бијелих голубова. Више ни она није могла да се заустави на стрмини, него је стрчала до дна. Изгубљеним погледом је посматрала раштркано грумење снијега и покушавала да се освијести. А тада, поглед јој се срете са синовљевим који прострије цераду, саже се и поче да скупља раштркано грумење. Придружи му се она и први пут од када је знала за себе, поче нешто да ради, а да при том не промрмља:

- Боже помози!

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."