Пише: ДОБРИЛО ДЕДЕИЋ

Пети дио

- Срђа Милић & Светозар Маровић, у верзији Андрије Мандића
- Истина о 11. септембру
- Одговор Донку Ракочевићу

Аранђеловдан 2006-те године био је најкишнији кога памтим. Негдје око девет сати увече кренем, са Младеном и Мишком Бешовићем, на Крсну Славу код Драгољуба – Мија Букилића. Потргујемо неки whiskey у ,,Волију’’ у Толошима, сачекамо Бата Тошковића, Радоша Зечевића и Јола Вучуровића, па се, скупа, упутимо ка Букилићевој породичној кући. Вуксан Симоновић, посланик Социјалистичке народне партије, био је један од гостију кога смо затекли код Букилића. Нека необавезна прича, уобичајена питања, ријеч-двије са домаћинима. Мијо Букулић нам саопшти да очекује Андрију Мандића и Горана Даниловића. Приупита Радоша Зечевића да ли се неко чуо са њима, да се нијесмо случајно координисали да дођемо скупа, или у приближно исто вријеме. Зечевић, коме је такође тога дана била Слава, објашњава да сви имамо обавеза на више мјеста, те да се свак сналази. Каза, углавном, да се нијесмо чули са тадашњим лидерима опозиције. Мандић ће стићи, али Даниловић неће банути на Славу, што је Букулић, у познијим сатима, уз циничан осмјех, прокоментарисао као најаву свиленог гајтана за њега у страначким структурама СНС-а. Лидер Српске листе прећутао је такво запажање своје, некада, десне руке.

Једанаест сати бјеше прошло, па да ће за фртаљ, кад стиже Мандић са уобичајеном и гласном множином: ,,Добро вече, добро вече, добро вечеее…’’ С Мандићем долази и Славен Краљевић, лични возач, за кога црвени војвода зна да каже да је бољи политичар и шаптачки диверзант од Славена Радуновића.

Red Duke (Црвени војвода), у црвеној лидерској кравати, коју више не носи, смјести се дијагонално у односу на Вуксана који носаше одијело и плаву кравату, јер је, вели, током дана, имао обавеза у Партији. Различити утисци унутарстраначких избора у СНП-у, који су се ближили, били су, тих дана, општа политичка тема у Црној Гори. У неко зло доба Мандић се обраћа Вуксану који се бијаше загријао вранцем ,,Про Цорде’’:

- ,,Симке, нећете ваљда Срђу Милића за предсједника СНП-а?’’

- ,,Видјећемо, добар је био у Скупштини. Што му фали, Андрија?’’

- ,,Он Вам је убачен човјек, он је пион Светозара Маровића. Не знате Ви…’’

- ,,То није истина, бар ја не знам да је тако’’, револуционарно ће и љевичарски стамено друг Вуксан.

- ,,Јесте, Симке, ево ја ћу ти рећи. Срђа иде увече на састанке код Маровића. Иде сам, да не зна нико од Вас, да не зна нико ни у Партији, ни у Будви. Иде преко Кримовице, паркира се четиристо метара од Светове виле и онда опичи пјешке по мраку, да би остао непримијећен. Ово ти је провјерено, из један у један’’, вели црвени (полу)војвода борећи се са натпросјечним загуљеним попеком у шареном тањиру, покушавајући, паралелно, да смјести још један томахавк у двориште очерупаног СНП-а. Био је то први Мандићев атак на Милића који ја памтим.

- ,,Исто то сте говорили и за Пеђу Булатовића. Немојте, није поштено…’’, отмено одбруси Вуксан набадајући жуту лиснату паприку.

- ,,Виђећете Ви Вуксане ко је Срђа Милић. Боље и да Вам Булатовић, какав год да је, остане на челу партије, него да Маровићевог човјека доведете да Вам прода партију.“

- ,,Рајо, молим те, није ни мјесто, ни вријеме…’’, би Вуксанов Реплаy. Скоро оптерећеним гласом отписао је полувојводи.

Благи осјећај непријатности, уобичајен за овакве ситуације, кад се људи ,,цимну“ без разлога, разли се цијелом дневном собом. Домаћин предузе мјере заштите како би гости били ,,вакцинисани“ од последица неочекивано непријатне сцене:

- ,,Људи, узмите, послужите се… Ђаво Вам понио причу. Не знамо ми више ни ко је ко, ни ко је чији. Мука на ово мало Срба што је преостало, а за друго ћемо лако’’, скоро љутито закључи Букилић, погледујући натремице Вучуровића и мене који, те ноћи, ољуштисмо скоро читаву гајбу ,,Јелен’’ пива.

- ,,Здрав си, Буки, легендо српског народа…’’, наздрави у једном моменту модерни лијеви војвода колутајући гаравим очима, енигматично се смијешећи Букилићу.

- ,,Здраво био, мој предсједниче. Послужи се…’’, гостоприман је Букилић коме се насликала сјета на лицу, а заиграо подбрадак. Жалосно, као да тражи некакав спас, погледује у социјалистичког војводу, младу реформску просрпску снагу, борца за радничка права, пред кога је поставио парче торте. Замислио се, изненадио га Даниловићев недолазак, предосјетио, попут ружног сна од кога се иксан брани, или ка’ да ће сјутра да мре, да нешто није у реду, да нијесу ствари на свом мјесту.

Букилић покриваше у то доба функцију шефа финансија странке. Мандић га је, кад не чује Даниловић, ословљавао са ,,директоре“. Два дана касније, Мандић је, у договору са Даниловићем, кога шаље у Колашин, на сједницу Букилићевог матичног општинског одбора, ражаловао домаћина Славе свих функција и обавеза у СНС-у. Даниловић ће направити будалаштину незапамћену у политичкој пракси. Изабраће, насиљем, чланове Главног одбора по Статуту који ће се усвојити двије и по недјеље касније, на Скупштини СНС-а, у Бијелој. Ретроактивни Инсталирани Профитер, тек замудатио. Тако је Букилић ,,легенда српског народа“, попут Наполеона у близини Ватерлоа, торпедован, по Мандићевим инструкцијама, у Даниловићевој изведби. Каса је лелујала неко вријеме, а Инсталирани Профитер ће је, и званично приземљити и преузети 10. децембра 2006. Контрола страначке касе од стране магистра Букилића напокон је утихнула… Није проблем био у Букилићу, н’о у каси. Инсталирани профитер је драгоцјени сеф забацио под своје окриље, запечатио га у личној интересној сфери. Викендица више није била сан, никла је у Ковачкој долини. 24. новембра ујутро, у централи СНС-а на Старом аеродрому, Мандић је мени, Инсталираном Профитеру, Јолу Вучуровићу и Зорану Николићу објашњавао да је Букилић одстрањен са списка чланова будућег Главног одбора јер је хтио да изврши пуч и преузме колашински општински одбор. Даниловић је климао главом, надовезивао се на Мандићеву причу с времена на вријеме, уз прекопирану мимикрију и потезе прстију Светозара Маровића. Срећна Слава, Букилићу, домаћине!

Овај ми се филм одмотао истога тренутка када ми је Андрија Мандић поставио директно и инспиративно питање:

- ,,Знаш ли ти, Добрило, да нас Срђа Милић читаво вријеме вуче за нос и да се виђа са Светозаром Маровићем?“

Исти, вјеровали или не, Срђа Милић који је данас пожељан партнер и веома драг гост, поготово у подгоричким ресторанима у којима се, уз ,,необавезан“ мени, бије битка за јединство опозиције. Наравно, какво би то јединство било да га не ушкљоцају фототрепортери ,,Дана“ и да Горан Даниловић не напише посвету, која се уз богато аранжирану коверту, пласира на насловној страни тог билтена.

А мени сјећања онда опет одлутају до посткосовског циклуса последњих предсједничких избора у Црној Гори. Данашњи пожељни преговарач Миодраг Ћаки Лекић помињаше се, баш као и 2003. године, као могући предсједнички кандидат удружене опозиције. Понеко би се присјетио и Андрије Јовићевића, Славка Перовића и Ратка Кнежевића. Фаворизовани Лекић временом је блиједио као кандидат, јер је било очигледно да ће се Небојша Медојевић кандидовати у име Покрета за промјене. Преварант под контролом Црногорске ДБ упорно је понављао: ,,Ако се кандидује Медојевић, канидоваћу се и ја. Нема приче, ако се кандидује Медојевић, кандидоваћу се и ја“. Била је то мантра за шоу у опозицији. Медојевић унутар СНС-а тада је био омрзнут колико и Алија Изетбеговић у пљеваљској Буковици, деведесетих. Притајио се у СНС-у још један кандидат. Инсталирани профитер. Ех, пуста севдаха и мерака, да му је како да се опет напенали на билборде, да га виде Подгоричанке, пролазнице којима мирише кожа. Ћутао је стрпљиво, у почетку, а ,,кандидовао“ га је Зоран Николић, новинар ,,ДАН-а“, Даниловићев витез оклопник.

- ,,Ако се Медојевић не кандидује, онда се Горан мора кандидовати, он је наш најјачи кандидат.“

- ,,’Еј, Зоране…“

- ,,Ада, да баталимо причу, добиће, у сваком тренутку 20% гласова више од Крњојелца. Више ће га и жена и младих гласат’. Добио је масу више гласова и од Српске листе у Подгорици. Са Даниловићем се нико не може мјерити, од ово људи што имамо“, казао је староцрногорским, катуњанским акцентом, загарачком варијантом и нагласком, партијски секретар Николић.

Даниловић би се с времена на вријеме сам пријављивао: ,,Шта да радим, људи? На Андрији је да одлучи! Ако он неће, морам ја, због странке… Иако, најрадије не бих, уморан сам од свега.“ Тај флуид Даниловић је искористио да поспреми терен. Рецимо, замолио ме је да га измирим са Владом Жугићем и Неђом Рудовићем, преко њих и са Славољубом Шћекићем… с којима је дуго у незбору због неке полемике у ,,Вијестима“. Вели: ,,Добрило, ја се слажем са Андријом да је у тим ,,Вијестима“ све гола УДБА. Знаш да сам и од тебе свих ових година тражио да не сарађујеш са њима. Али, размишљао сам, морам због Андрије да обновим сарадњу. Иде кампања, ако се он кандидује, или ако се ја кандидујем, нећу их за противнике.“

Назовем прво Влада Жугића и предложим, уз шалу, свечани тренутак његовог помирења са Инсталираним Профитером. Тако је опет кренуло. Владу је, иначе, идућег дана био потребан мини-интервју са неким из СНС-а. Кец и десетка на једном мјесту. Посрећило се Даниловићу кога је још увијек пекао начин на који су ,,Вијести“, прије пар седмица, пренијеле Медојевићев аперкат у Скупштини поводом накечености Инсталираног Профитера на АНБ. Црногорску. Домаћу. Касније сам Жугићу ,,крв пио“ због веома учтивог начина на који је пласирао Доглавникове тезе у ,,Вијестима“. Све са сликом која би се свидјела свакој тинејџерки. У чему Доглавник ужива.

Међутим, вријеме му га нанесе, Мандић се кандидова, Даниловић је могао само да одмотава флајере на којима је писало: ,,Андрија, наш предсједник!“. Баш као што ће на наредним предсједничким изборима вјероватно обојица, с притегнутим опанцима, обилазити села носећи плаветни флајер са поруком: ,,Срђа Милић, наш предсједник!“ Имам утисак да им више неће падати на памет да се кандидују на непосредним изборима.

Авај! Срђа Милић, који се наоко премишљао, кандидовао се. СНП, дакле, има свог кандидата. Наста паника и у нашим редовима. Постадоше актуелне разне теорије. Неко вели да га је Медојевић кандидовао и дао му паре да би некако доскочио Мандићу, крунећи га за дио српских гласова. Други су сигурни да власт стоји иза Милића. Мандић помодрио. Даниловићу свеједно. Не би волио да буде поражен од Медојевића који му је рекао да ради за ДБ. Све са папирима. Околност се поклопила, па је Даниловић још и шеф Изборног штаба. Са друге стране, Даниловићева сељачка рачуница каже – уколико Медојевић надјача Мандића, то значи да би Поглавник могао да одлепрша или да му се, макар, покрене импичмент. Искрен је, приликом опкладе за изборни резултат са Гораном Батрићевићем, који је Медојевићев шеф Изборног штаба. Ниједан неће бити губитник, прогнозира Даниловић. ,,Јер ће онај који буде формални губитник наслиједити дотадашњег шефа“, озбиљно се шали Инсталирани Профитер, предлажући опкладу у нешто крупније од ручка. Лака опклада, а добија се у обје варијанте.

Прође и 48 сати од најаве Милићеве кандидатуре. Мандић не може ока да склопи. Организовасмо и јутарње кризне штабове, таман као у вријеме рушења Божидара Бојовића. Број полазника је варирао. Једино је Мандић био редован.

- ,,Људи, морамо урнисати Милића. Рачунао сам. Ако Милић узме преко 30.000 гласова, добиће ме Медојевић. Филип Вујановић ионако добија у првом кругу. Што урадимо у првом кругу, то вам је то. Нема другог круга и нема ту више исправке.“

Кад се кренуло у акцију прикупљања потписа и кад нас је СНП све ушио, Мандић је финализовао свој план, прорадила је ,,лампица“: ,,Милића ћемо да разоримо причама и надимцима, као што је то радио Никола Пашић. Нека се опере кад прођу избори. Тада је касно. А-ха-ха-ха…“

На плану надимака четири комада се издвојише у односу на предложене радне материјале: ,,Т….г“, ,,Ф..а“, Д…а“ и ,,К..о“. По први пут морам користити механизам цензуре јер немам амбицију да пласирањем истине о начину Мандићеве кампање угрозим Милићеву приватност, нити да му накачим неки надимак или епитет који би ишао од уста до уста, или га пратио до краја живота.

-,,Кад неко на терену каже Срђа Милић, наши кажу: Не, није то Срђа Милић, то је К..о…“, уз децибел смијеха, од кога отпада макар један слој малтера са зидова, констатује Мандић.

Кад је СНП након, ако се не варам, 72 сата, скупила око 8.000 потписа пред општинским изборним комисијама, широм Црне Горе, зове ме Даниловић, уочи дневника у 19.30 на ТВЦГ1. Изнервиран као грлица. Затекао ме у кући комшије Фатића, који је тек изашао из болнице након операције ока. Криви се Даниловић, шеф Горског штаба, као приплодни вепар:

- ,,Добрило, треба да даш изјаву МИНИ да СНП није скупио потписе.“

- ,,Па, је ли их скупио?“

- ,,Не, бре. Још 700 им треба. Консултовао сам се са Андријом. Спичи изјаву у правцу да немају потписе и да је то прва некоректност током кампање. И кажи да ми имамо највише и да сјутра завршавамо прикупљање потписа. Реци да нама не треба борба унутар опозиције, али упозоравамо Милића да не отвара фронтове.“

Даниловић након тога угаси телефон. Ја скрпим изјаву линијом мањег отпора, јер осјећам да је нешто сумњиво у његовој причи. Закачим СНП, али скратим сваку појединост за по октаву. Комисија касно увече констатовала да је СНП прикупио и последњи потпис, у законским оквирима. Ујутро, зову ме познаници, пријатељи који су у СНП-у, обични људи, активисти. Продимили. Ја се покријем ушима. Инсталирани Профитер угасио телефон током читавог дана… Као Исмет Крцић кад запјева на Јавном сервису: ,,Још не свиће рујна зора…“ Тачније: ,,…не чује се глас славуја…“

Неколико дана након тога, крочисмо у нову фазу шаптачког лудила која пријети, ефектом бумеранга, да се врати у виду унутрашњих проблема у Српској народној странци. Наиме, Мандић пласира причу о томе да је Срђа Милић уцијењен од стране Светозара Маровића и да је заглибио са дозволама за градњу двије стамбене зграде у Будви. Помиње се у пословној шеми и брат Светозара Маровића и слични аргументи, или ,,аргументи“, да не улазим у меритум. Обилазе се активисти и по ушима добија посебно Милић, Медојевић се гађа на кварњака, јер је са њим бирачко тијело прилично разграничено. Лидер СНП-а је још увијек непознаница, онако демократском реториком надарен, углађен и са устима пуним Европске уније. Уз то, неспоран Србин. И званично потврдио. Мандић онда вели да је Милић био, деведесетих, у Либералном савезу, Славков активиста, борац за независност, па још и Староцрногорац. То је тад Преваранту под контролом Црногорске ДБ било важно, раса је раса. Касније га је у СНП убацио Маровић, каже та теорија. ,,Гурајмо га, гурајмо га константно на Светозара Маровића! И ПзП га гура, и они би да му отму дио бирача. Тешко ће све ово издржати“, хладнокрван је и прорачунат црвени полувојвода. Подучава нас. Тада је кампања била у пуном јеку. И било је очигледно да и Милић и Медојевић играју за себе.

Мотив из Будве

- ,,Не дирајте Филипа лично, не дирајте, кад се заврше избори, оптужићемо и Медојевића и Милића што опозиција није имала једног кандидата. Дозволимо Филипу да разори Медојевића. Нек износи његов прљав веш, а ми ћемо посматрати са стране. Кандидат Српске листе не смета Вујановићу, а нама не смета побједа Вујановића. Љепота, и нама, и ДПС-у.“ Вујановић је, тих дана, на ружан и бољшевички неспретан начин већ почео да цитира Медојевића из разних новинских чланака тако што је потенцирао да у његовој политици нема константе. Мада, руку на срце, види се да је Филип то радио са несређеним штабом који можда и није био заинтересован за прилично досадне предсједничке изборе, и са цитатима, истргнутим из контекста. Мандић је већ са пријатељима са јутарње кафе намирисао да га неки инцидент одваја, макар промилима, од Медојевића.

Константно ме држи утисак о Медојевићевој политичкој наивности. Чији политички таленат није раван, ни приближно, стручним капацитетима. Међутим, како су ствари добијале на брзини, Мандићу се ствара конфузија у глави. Не повезује петљавине и реалност. Кад је схватио да Милићево гурање на коруптивне предузетничке активности доводи у питање смисленост нашег изборног тима, прије свих творца слогана ,,Само најбољи смије“, Мандић ме позива да се видимо, ван очију свих, на неутралном терену. Одабрана је Скупштина Црне Горе. Сједимо на класичним креветима, социјалистичког типа, црвеним и наранџастим и у боји и дезену, са лакованим дрвеним оквирима, који се налазе у ходнику Скупштине и започињемо причу. Црвени полувојвода је директан:

- ,,Слушај, Горан је данас звао локалне штабове, мада су му у већини локални штабови с’ коца и конопца, да разарамо Милића причом о томе да је необразован и накачен на приватне послове са Маровићем. Сјетио сам се да је та прича рањива по нас. Замисли да ме К..о (Милић) прозове за Славена Радуновића. Славен је, преко ,,Оффица“, одавно ушао у послове са Министарствима и полицијом. Опремио је канцеларијским намјештајем све просторије у Управи полиције и Министарствима, а партнер у послу и у фирми му је члан Главног одбора ДПС-а. Вода нас неће опрати, ако се то сазна. Трчао сам, уплатио све телефонске рачуне, регулисао све папире за порез. Нећу да ми сада нека глупост сјебе кампању.Славена држи даље од медија. Не смије дати ни једну једину изјаву за вријеме кампање, чак ни ,,Републици“. Ја ћу пробати да га блокирам на митинзима, гдје год осјетим прилику, причом о томе да има превише говорника и да морамо да испоштујемо и коалиционе партнере. Новака Радуловића мичи из медија како знаш и унијеш. Гусларе у позадину, да’мо им ,,Пливадон“ испод језика, потапшемо их по глави, и – ћао!“

Најпоразнија од свега јесте чињеница да се Мандић тако лако одрицао Славена Радуновића, док га је, тај исти тај Радуновић, чекао у централи СНС. Потпредсједник СНС-а имао је, тог јутра, састанак са представницима агенције која је радила Мандићеву маркетиншку кампању. Усплахирено је чекао Мандића и информисао га да је почетну цијену која је била изнад сто хиљада евра за основе услуге, успио да снизи испод педесет хиљада. Радуновић тада није ваљао, због тајкунске блискости и педигреа, иако га ,,није требало ометати да се мота по Централи“. Кад је дошло до ,,трансформације“, Добрилови разлози за опстанак Српске народне странке третирани су као небитни, конзервативни и периферни. Али је битан Радуновићев контакт са човјеком који му је, у контексту предсједничких избора, дао новац на руке, а потпредсједник СНС-а се ,,стидио тог чина“. Што је било веома симпатично Мандићу. Руке су му, макар формално, биле чисте. Мандићу, гдје су ти сада тапацири, намјештај, Управа полиције, Агенција за националну безбједност и Владина министарства? Удри, делијо!

Истина о 11. септембру

На данашњи дан, 2001. године, изведен је терористички акт, у коме је, у Свјетском трговинском цетру, у Неw Yорку, животе изгубило на хиљаде људи. Памтим тај дан из више разлога. Домаћих. Један од њих је Небојша Шофранац, спортски новинар. Док су свјетске агенције извјештавале о хаварији у срцу највећег града на свијету, управо њега је, током дана, запала незахвална дужност да симултано извјештава о овом трагичном догађају, уз комбиновани пренос неколико сусрета из ,,Калћа“. Пошто је, чини ми се Рома, сашила гол Милану, на свом терену, огласио се са ,,Катастрофа и у Риму!“.

Други разлог је позив тадашњег посланика Српске народне странке и коалиције ,,Заједно за Југославију“, Андрије Мандића, да прославимо, уз чашицу, и страначко весеље, Бин Ладенов зицер. У питању је народни представник који ће, касније, признати да су Амери ,,газде“, те да су га обарили као зимски краставац. Уз хектолитар пива, на раскрсници Херцеговачке и Његошеве улице, прослављен је инфаркт Неw Yорка.

Да нема овога ,,Ладен“ у идентификационим документима, можда бисмо га прогласили и осветником Косова. Признаћете, Осама или Обама, на исто му дође. Поготово ако су кварцани и један и други као Обама из Загорича, на билбордима са последњих парламентарних избора. Тада сам, 11. септембра 2001, први пут осјетио Мандићев прагматизам, технократију и пливање у брлогу људске несреће, па макар она била и америчка. У неко доба, придружили су нам се и браћа радикали (радикалци, што би рекао госпо’н Мандић) који су, прије тога, били у једном кафићу у улици Слободе.

Касније ће животни намети Мандића одвући у промјену курса, кроз љетње семинаре и зимске Молитвене доручке у САД. Не поентирам овом констатацијом осуде, него поређења ради. ,,Завршено је са Косовом, Косово је америчко. Користимо ситуацију колико можемо“, зборио је, научен на правом мјесту и избирикан, већ након референдума о независности Црне Горе. И, наравно, кад је прошла и последња патриотска прича, посвећена Косову, након штрајка, кренуо је у трансформацију и одлучио да између њега, и оних који су били за суверену Црну Гору и независно Косово, нема разлике. Браво, Андро, мајсторе! Него, посветићемо цијели октобар на блогу годишњици одлуке Владе Црне Горе да призна Косово и Мандићевом штрајку за Косово, односно суштински за правдање продаје Српске народне странке, која се назирала. Футур му ометао презент, по ко зна који пут.

Одговор Донку Ракочевићу

На порталу ,,Српске новине Црна Гора“, који уредно преноси моје тесктове о ликвидацији Српске народне странке, реаговао је, у два наврата, господин Донко Ракочевић. На линку http://srpskenovinecg.com/crnagora/1681-dobrilo-4-nova-anb можете пронаћи Ракочевићеве ставове поводом узгредног помињања ревије ,,Исток“ у претходном дијелу моје приче. Господина Ракочевича ради, за кога сам увјерен да је честити Србин са националном емоцијом, и свих читалаца некадашње ревије ,,Исток“ ради, саопштићу чињенице којима располажем када је у питању једна слика, и један лични доживљај са специфичним углом, процеса неутралисања ,,Истока“ са медијске сцене Црне Горе. Већина, огромна већина политичара из ,,просрпске“ опозиције никада није вољела ,,Исток“! Тешко је било успоставити контролу над њим, још теже сугерисати уреднику кога да напада, а кога да брани. Приде, сви који нијесу вољели ,,Исток“ безидејни и људи којима је најпрече да улове у мутном, покраду… Ипак, СНС је била некако најближа ,,Истоку“. Идеолошки, прије свега.

Мада… Андрија Мандић никада није варио ,,Исток“. Горан Даниловић је презирао новине које су имале ,,промилошевићевску“ концепцију, а имао је и искуства у гашењу српских медија. Када би желио да убрза закључне тешке квалификације на рачун ове ревије, позивао би се на приватни рат ,,Истока“ са Митрополитом Амфилохијем. То је био аргумент само пред наивнима и климоглавцима који, интереса ради, срачунато ,,гутају“ сваки причу. Пред озбиљним људима није се трзао за тај ,,џамадан“. Уосталом, колико је само пута, у присуству Горана Даниловића, некадашњег уредника радио ,,Светигоре“, Андрија Мандић ,,нашпицао“ Митрополита, па се Инсталирани Профитер није жив чуо. Некретнине су његов опсег. Остали моменти су, ипак, успутни.

Причајмо о ,,Истоку“. Донко, ти ми личиш. Не увриједи се, можемо рећи овако – ја личим теби. Непредвидиви смо. Знаш добро да је СНС, још од ере Мандића на челу Извршног одбора, знала да откупи 200-300 примјерака ,,Истока“. Ти комплети су завршавали, са конопцем, односно мини-повезом, у контејнерима, код камених кућица, с’оне стране ,,Маше“ или у његовом побратиму преко пута биртије која се налази 50 метара од Вијећа народних скупштина на Старом аеродрому. Сада је то мјесто популарније по објекту коме се у народу тепа ,,Пентагон“.

Елем, занемарићу ситнице којима Мандић уобичајено зна да увриједи човјека. У том пригодама, углавном је тражио од Мија Букилића да откупљује пар стотина комада твоје ревије да га ,,не би дирао“. Моје прилоге ,,Истоку“ доживљавао је као непромишљеност, непотребни луксуз и сарадњу са човјеком који ,,нам не жели добро“. Дио Мандићевих квалификација ти никада нећу рећи. Али, желим да знаш следеће ствари.

Интересовање СНС-а за куповину ,,Истока“ почиње у тренутку када су тајкуни заљуљали прве веће паре у Мандићев и Даниловићев, односно, испоставиће се, свој пројекат. Обзиром да никада нијесам, до тада, осјетио тектонско трење услед свјежег капитала у СНС-у, требало ми је времена да се опасуљим.

Мандић је добро перципирао ствари. Знао је да, кад-тад, можеш да га неугодно отресеш. Баш као што си прописно продрмао Пеђу Булатовића у вријеме када се растајао са Момиром Булатовићем. Требало је уклонити потенцијалне ,,свједоке“ на путу политичке реинкарнације Новака Килибарде. Већ га је била обузела ,,брза храна“. Ми, који смо били поред њега, осјећали смо да се неке ствари мијењају, али смо мислили да ћемо све ријешити надгорњавањем под кровом СНС-а, и касније, Српске листе. Међутим, Мандић је почео да повраћа од Српства.

Медојевић му је болна тачка, избезумио га је. Превише је модеран. То је било доба када си ме критиковао да сам слизан и са сепаратистичким медијима, сјетићеш се. Био сам добар, и остао добар са свима, лише једног медија, о чијем уреничком тиму спреман фељтон на овом блогу. Крчио сам медијске путеве Мандићу, јер је доста дуго био несигуран у свој пут и, дан-данас, у свој нови пут. Несигуран, заправо, у све у животу. Кваран. Мислио сам да ће га проћи. Добијао бих и ја по неки напад постмодерне, али нијесам одступао од Цркве, уздржавао сам се и нијесам добијао паре.

Мандић је срачунато до тебе слао двојицу твојих и његових пријатеља. Обојица су врбовали ,,Исток“. Решење једначине: сви заједнички су, заправо, ничији пријатељи. Уграђују се. Навика. Дакле, није спорно, Мандић је био добро обавијештен, располагао је информацијом о непремостивим тешкоћама у пословању ,,Истока“. Да се не би поновио референдумски начин излажења ,,Истока“, стрпљиво је чекао прву кривину. Није имао дилему да му ,,Исток“ не смије бити противник током предсједничких избора. Али је имао безразложну фобију. Практично речено, страховао је да неко други финансијском ињекцијом не оживи ,,Исток“, и код традионалне читалачке публике окрене га против кандидата Српске листе. Борба са Медојевићем назирала је фото-финиш. Сваки је српски глас био важан. Ако ти и ово није јасно, још једно појашњење. Мандић је спреман да свакоме свашта уради. Аналогно томе, не вјерује никоме, јер не може да се сјети коме је све и што нажао учинио, односно кога је и на ком мјесту опањкао. Са тако отупљеном перцепцијом не зна ко га и гдје чека, на којем скретању, без жмигаваца. Свуда оставља трагове и отиске, не пази што за кога прича, неопрезан је, сплеткари од зоре до мрака. Има комплексе од конкурената, јер је просјечан. Замрсио се у причама… Понавља се. Измишља. Нема концепције. Трчи за вјетром, па докле набаса… Предсједничке изборе схватио је, оправдано, као круну дотадашње политике каријере и није био у стању да поднесе било какав ризик.

Свакако, ти избори остаће и крајњи домет у његовој политичкој каријери. Повјерио је нама неколицини да ,,то смеће које га може уцјењивати“ треба уклонити. Знаш и сам када је искрснуо згодан моменат. Инсистирао је да смислим згодно европско име за невладину организацију која би издавала ,,Исток“. Претражио сам у регистру НВО-а и крстио је ,,Европским кругом“, то име није било заузето. НВО ,,Европски круг“ оснива Радош Зечевић. Када је сумирао квалитет прва два броја, у окриљу ,,Европског круга“, Преварант под контролом Црногорске ДБ казао ми је, пост фестум, да је тражио европско име да би обесмислио дотадашњу препознатљивост ,,Истока“. И кад је ревија откупљена, по његовој причи за 5.000 евра, он ми је сугерисао да не пишем за њу, да јој не би давали легитимитет, те да је највјероватније неће бити након априлских избора 2008. године. Обзиром да се за неке ставке тада издвајало и по 30.000 евра из страначког буџета, уочи предсједничких избора, а по мени је ефекат био непотребан ,,луксуз“, без утицаја на бирачко тијело, ,,Исток“ је ,,узет“ за багателу.

Уосталом, сјети се да је Горан Даниловић успио да угаси ,,Глас Црногорца“ и Српску народну странку. Ко у свему овоме уочава искључиво случајност, браво му га!

Похвалићу и тебе и твој рад, па ћу констатовати да је ,,Исток“ био нераздвојан од, рецимо, бренда који се звао Српском народном странком. И, у великој мјери, од ,,Гласа Црногорца“ кога сам, руку на срце, цијенио мање од двије претходне, управо побројане српске категорије. Периодични ,,Исток“ је требао да остане српски пандам ,,Монитору“, гласило које доприноси демократизацији цјелокупног друштва, општој слободи и, посебно, критичком профилисању српског дијела политичке сцене у Црној Гори. Знаш да сам то увијек говорио, да сам потенцирао такву идеју и да сам, из тог разлога, у границама личних могућности, увијек помагао ,,Исток“, покушавајући да те наговорим да од њега направиш недјељник или петнаестодневну новину. Несебично сам подржавао сваки добар пројекат у Срба. ,,Исток“ сам искрено и емотивно сматрао добром сваког нормалног Србина и патриоте у Црној Гори, а не само твојим, или било ког другог власника или издавача. Залагао сам се да се, због побројаних разлога, улаже у ,,Исток“ и да се помогне његова дистрибуција преко наше инфраструктуре, никако да се купује или гаси. Је ли тако? Нијесмо ми имали времена да га учинимо бољим, а од његовог гашења искључиву корист имају опоненти Срба, који су аргументовано критиковани у овој, најбољој новини која се појавила у Црној Гори. Међутим, није било воље за улагање, важнији су били приватни џепови. Има ли неко да и у то не вјерује?

На сједници подгоричког општинског одбора Српске народне странке Радош Зечевић (можда је у питању био лапсус лингуе, или неспретност) легитимисао се власником ревије ,,Исток“, објаснивши да ју је откупио (својим парама). На сједници Главног одбора Српске народне странке, као и на следећем састанку подгоричког одбора, Андрија Мандић је, са олакшањем (у гласу), у задњем кварталу, 2007. године навео да је Српска народна странка купила ,,Исток“ што је уредно констатовано у Записнику са сједнице Главног одбора и у паламуђењу о предсједниковим активностима за просту 2007. годину. У прилог мојој тврдњи, нека послужи дио скенираних материјала које објављујем, а који свједоче власничку структуру, адресу (бивше просторије бившег ОО СНС у Подгорици) и уреднички тим кога су чинили провјерени функционери, активисти и симпатизери Српске народне странке и Српске листе. Никад ништа не причам напамет, иначе би се нашао витез да ме тужи. Било је неких што су најављивали, али се ораси временом топе на ниво љешника!

Стоти број, јубиларни, иако је био ,,наредни“ ревије ,,Исток“ никада се није појавио на киосцима. Упечатљиво! Занимљиво! Јадно! И поред тога што су у задњих неколико бројева насловну страну красиле ,,пристојније и закопчаније даме“. Да појасним – не могу Преварант под контролом Црногорске ДБ и Инсталирани Профитер дозволити да прекоокеанско доба у Црној Гори почне након њих. Зато, нови позив – писни Преваранту под контролом Црногорске ДБ! Могу ти рећи да размишљам и о томе када да пређем на аудио и видео форму записа!

Донко, мислио сам да још пишем, али падох с ногу и хоћу ову поњаву од текста да избацим на блог. Не могу пропуштити јутрошњи празник Светога Јована Крститеља без конкретног и садржајног штива. Пишем од синоћ. Премишљао сам се између ових фоткица и слике једне некрентине, али ‘ајде оставићу је за неку наредну прилику. Мислим на некретнину која припада… е, то је тајна, што би рекао…

Ако жалим за нестанком неке српске институције у Црној Гори, осим СНС-а, онда је то, без дилеме, ,,Исток“. Био је институција! Образовна! Све сам ти овим казао, честити Ракочевићу! Имао је ,,Исток“ име. Само је вриједјело друге новине.

Србија, Усековање главе Светог Јована Крститеља, 2009

Наставиће се, заплет тек предстоји…

_________

Претходни наставци:

Како је Црногорска АНБ ликвидирала Српску народну странку? (1)
Како је Црногорска АНБ ликвидирала Српску народну странку? (2)
Како је Црногорска АНБ ликвидирала Српску народну странку? (3)
Како је Црногорска АНБ ликвидирала Српску народну странку? (4)

Коментари

Додај нови

Katarina  - Likvidacija   |14-09-2009 11:28:50 Жалим за СНС-ом имали смо потенцијал али нажалост дошао ђаво по своји гдине Дедеићу, јер два господина на челу издадоше најсветије свој народ, кукавички и подло страшно и никаво....А све то зарад пролазних ствари подлегавши уценама.....

Анонимус   |15-09-2009 02:42:18 Их испаде сад да је СНС био нека добра странка...

Katarina  - Anonimus   |15-09-2009 08:41:08 Кад скупите храбрости гдине Анонимус да имате име и презиме причаћемо аргументовано наравно

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."