Ако си Пјесник, онда си Ћопић, а Андерсен ти је душа

субота, 20 март 2010 10:40

Пише: ГАРО ЈОВАНОВИЋ

Што више старим, и како остају небројене књиге иза мене, јер сам озбиљан читалац, све чешће се сјећам Ћопића, и све чешће помишљам како је један од најбољих српских писаца, на оним висинама гдје сија Плејада. А он и није само српски писац, то је мало, он је митски, и његовог Рибара и мачка читају од Фуџијаме до Лапоније.

Ко је онај који чита бајку, њен творац или само главни јунак? Што него да је пољубим, ако лежи на одру, румена као крв и бијела као млијеко, са залогајем отровне јабуке у устима? Што него да цијело краљевство прегледам и претражим, може ми се, не само зато што сам краљев син, него што ме на то гони љубав. У руци ми је једна стаклена ципелица и кад нађем другу знаћу ко је тајанствена поноћна плесачица, и знаћу ко ће бити моја жена. Истина, било би љепше да сам је сам потражио, него да шаљем чауше и слуге, али вјероватно је за то крив пучки писац ове бајке, који није смио ни да замисли да неко племените крви обилази куће и кућице. (Ћопићу се таква грешка не би могла десити!) Или, морам да је заштитим у страшној шуми, у кућици у којој чека гладни вук... и то ми је најтеже, јер не желим бити дебељушни ловац са брковима и двоцијевком, ловац који чак и не убија пушком, него, користећи ситуацију, пусти да на површину избију латентне склоности хирурга лудака. Нека о кревету и баки, о ножу и камењу у стомаку, фројдисти говоре, Бранко се доброћудно осмјехује, јер њега нијесу родиле црне Брехтове шуме, а просто било, и њему и њима!

И рибар Палунко је имао љубав, али је пошао да тражи оно што већ посједује, И што нигдје више неће наћи. Јадни су и скудоумни синови људски, и слаби су трагови који иза њих остају. Али, понекад се и снови остваре, и само у бајкама чији јунаци заслужују помоћ од добрих сила, као Марко Краљевић, као Пинокио, као Аљонушка и Иванушка.

Дакле, бајка! Било једном... Некад давно, давно... Негдје далеко, далеко, преко мора црног и сланог, отишла је принцеза да пронађе нешто што не зна што је, чему не зна ни име, и није знала зашто је пошла, ни што ће наћи, као што нико од људи не зна какав је његов пут, да ли је добар или не, је ли то пут срца или некакав други. Отишла је небом, испод змајевог крила као што рече једном Ћопић. Далеко је та обала ка којој је пошла, и можда је туђа и непријатна, можда ће срести опаке звијери, или људе који убијају странце, а она је ишла сама, као Палчица низ поток, као Гуливер, хоће ли бити срећна да као Могли у џунгли сретне Акелу и вучји чопор, или као Тарзан мајку мајмуницу, или ће је вјештица хранити да је угоји, можда див држати у кавезу... Да је ово стрип, писало би: наставак у следећем броју. И када се ујутро отворише трафике, и брже боље купимо нову свеску, што смо сазнали, каква се опасност надвија над нашом путницом, њежном принцезом. У коју бајку ће да уђе? Хоће ли са Ћопићевим мачком отпловити у таму незнаног мора, да младост вјечиту потражи? Хоће ли прву ноћ провести преврћући се на зрну грашка или ће се заљубити у принца који није морско биће, који није од рода сирена, а можда ће од студи умријети у леденој ноћи палећи једну по једну шибицу. Те шибице су чаролија, њихов пламен је љубав и бајка, та ватрица је Андерсенова душа. И она је огријала Ћопићеве руке. Волио бих кад би и моје!

Коментари

Додај нови