Град од Стеванових стихова

субота, 20 март 2010 10:10

Иво Андрић, већ добитник Нобелове награде, 1962. је започео градњу куће у Херцег Новом, на Топлој. Тада је у Новом живио и Бранко Лазаревић, предратни заменити књижевни критичар, филозоф и некадашњи дипломата, а повремено су долазили или су се већ настанили - Бранко Ћопић, Душан Костић, Михајло Лалић

Велики пјесник, један од највећих које је дало ово устрептало балканско поднебље, сав саздан од стихова, стихова у ритму природе, стихова оне праве, снажне поезије, у чијој је интерпретацији оставио упечатљив траг, то је Стеван Раичковић. Пјесник је о коме треба говорити увијек у садашњем времену, иако се удаљавамо од времена његовог земаљског, физичког утихнућа, 6. маја 2007. године.

Славимо његово име, с поносом што је Херцег Нови један од градова које је изабрао да му буде дом, макар и повремен.

Раичковић је говорио за себе да је „човјек двадесетог, а никако двадесет и првог вијека“. Сви они блиски пријатељи добро знају колико је Стеван Раичковић био свој, особен, јединствен, и као личност и као пјесник. Живио је и стварао онако како су то радили стари мајстори, ослањајући се једино на сопствени дух, инспирацију и пјеснички сензибилитет. Живио је у универзалном свијету лијепе ријечи, снажне мисли, оног класичног, есенцијалног, гдје нема димензија времена и простора, и повезује Античку Грчку и Рим, Русију, Кину и Јапан.

Раичковиће је пјесник Црне Горе и Србије, пјесник Југославије и цијелог свијета. Рођен је 5. јула 1928. године у Нересници код Кучева, у Србији. У књизи „Један могући живот“, коју је приредио Мирослав Максимовић, Раичковић казује о поријеклу своје породице: „Раичковићи, моја фамилија по оцу, потичу из Црне Горе ... где је опчињеност прошлошћу и пореклом, та поменута ’пасионираност’, не само урођена него и на високој цени“. Раичковићи су имали кућу у Подгорици, о којој Стеван каже: „Била је то партерна кућа у центру Подгорице – са неколико унутрашњих башти и авлија, од којих је једна носила, бар за мене, загонетно име ’кућиште’ - мога деде Стевана Раичковића и његове жене, моје бабе, Милице, рођене Врбица. У тој кући је угледало света тринаесторо њихове деце, осам синова и пет кћери... Мој деда Стеван Петров Раичковић био је капетан Љешанске нахије, а стекао је и запажену црногорску титулу барјактара. Једно време био је и управник Државних добара Црне Горе, а у два мандата налазио се и на челу Подгорице, као председник општине. Пред смрт, у Београду, затражио је од родбине да му, кад умре, у читуљи, у ’Политици’ наведу као једино звање: барјактар“.

Горштачка старамајка

Отац Раичковићев, као млад учитељ, прво је добио посао у Јужној Србији, потом у школама на истоку Србије. И тако се, у једном тамошњем селу, загледао у младу учитељицу Живану Обрадовић из Великог Градишта.

Ријеке Пек и Тиса оставиће снажан печат у Стевану Раичковићу. Он воли те ријеке, њихову воду, њихов живот, људе који вјековима из Пека испирају пијесак у нади да ће пронаћи злато, и посвећује им читаве опусе поезије.

Мајка Живана и дјед Стеван

Његова бака са очеве стране, „горштачка старамајка“ Милица, причала је малом Стевану како је у њихов дом долазио чувени Симо Матавуљ, у оно вријеме када је напустио службовање у Херцег Новом, и дошао на Цетиње на позив књаза Николе, Лаза Костић и још многи књижевници.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981. Члан је и Српске и Црногорске академије наука. Да сте га питали о неким разликама, сигурно је да их никада не бисте у њему могли препознати. С једне стране заљубљен у Нересницу, Тису и Пек, са друге потомак црногорског барјактара, градоначелника, Стевана Раичковић, носио је сав онај понос земље по којој је ходао и чије му је немирно пулсирање, дијељење, ратовање, ријечима или оружјем, наносило несамјерљив бол.

Педесетих и шездесетих година прошлог вијека умјетници, сликари, писци, филмски радници, препознали су Херцег Нови као град за своју душу.

Иво Андрић, већ добитник Нобелове награде, 1962. је започео градњу куће у Херцег Новом, на Топлој. Тада је у Новом живио и Бранко Лазаревић, предратни заменити књижевни критичар, филозоф и некадашњи дипломата. Долазили су повремено или су се већ настанили - Бранко Ћопић, Душан Костић, Михајло Лалић.

Кад се Стеван Раичковић заљубио у залив и град на улазу, Херцег Нови, тешко је рећи. Новљанин, дописник „Политике“, Милан Вукелић помогао му је да купи стан у Његошевој улици. Била је то 1965. година. Историчар, проф. др Сава Живанов каже да је „Херцег Нови за Стевана био град његовог другог дома, ’свој град’, а не просто мјесто за одмор“.

Капија на мору

Невелико двориште било је сабиралиште његових пријатеља, по перу и по духу. Баш то двориште било је сликарски задатак за Матију Бећковића, Милића од Мачве, Зуку Џумхура, Радомира Константиновића, Бранка Суботића и многе друге. Стеван би им тутнуо у руке папир, оловку и боје. И ти цртежи су, заједно са његовим пјесмама и есејима о граду и о људима, постали дио „Чаролије о Херцег Новом“, који је тако постао не само град за одмор, већ и град стварања. Општина му се захвалила додјеливши му своје највеће признање - Октобарску награду.

Академик Матија Бећковић открива спомен-плочу на кући у којој је боравио Стеван Раичковић

У „Чаролији о Херцег Новом“ Стеван Раичковић пише о капији на Топлој:

„Понекад, док је око нашег станишта у престоници беснела хладна и свеприсутна кошава, која је повијала па чак и ломила уличне гране под прозорима, ми бисмо се са неком нарочито специјализованом и већ увелико однегованом носталгијом сетили наше далеке и необичне капије на мору“.

У Херцег Новом је посљедњи пут боравио љета 2004. године.

Српско просвјетно и културно друштво “Просвјета” у октобру 2008. је организовало научни скуп о дјелу Стевана Раичковића, зборник је недавно изашао из штампе. Тада, у октобру 2008. године, у име СПКД “Просвјета” Матија Бећковић је открио спомен плочу на кући Раичковића, у Његошевој улици, у Херцег Новом.

Оливера Доклестић

Коментари

Додај нови