Сваки Олио нађе свога Станлија

петак, 19 март 2010 16:47

Николаидис је запао за око Кривокапићу. Сваки Олио нађе свога Станлија, прије или касније. Супротности се привлаче, али слично сличноме остаје вјерно, и чува му главу. Или то бијаше чизма. Односно, не пада снијег да покрије бријег, него да свака звјерка покаже свој траг

Један од срећних добитника црногорског држављанства, Андреј Николаидис, самозвани независни интелектуалац, по вокацији пљувач (а има и литерарних амбиција), нашао је добро ухљебљење – постао је савјетник Ранку Кривокапићу, предсједнику црногорске скупштине, да простите на изразу. У овај епохални трансфер свако је уложио оно што има – Николаидис своју контраверзну „интелектуалну” независност, а предсједник скупштине упражњени савјетнички шкањ у свом етнокабинету. Холивудски завршетак, нема шта: држава је пригрлила несташног скрибента, опростивши му све.

А очајни црногорски независни интелектуалци додали су дубок уздах искреног разочарања: зар и ти, сине Николаидисе? Зар и ти продаде своју дичну независност за чиновничке принадлежности?! Могао си постићи и већу цијену. Као што си се и досад продавао за лијепе свотице. Независност је до сада била добра фирма, али –пресушило, брате – рече Николаидис и залупи врата од кабинета, изнутра.

Да је Црна Гора стварно држава, Николаидис би, у најбољем случају, своју каријеру градио у скупштинском бифеу, јер му компетенције досежу таман толико, али, није. Ако је други срећни добитник црногорског држављанства (Дарко Шарић) – велики инвеститор, зашто Николаидис не би био савјетник за медије и слободну јавност? Па шта ако нема одговарајућу стручну спрему, па шта ако нема никакаво радно искуство, па шта ако је држављанство стекао 15 минута прије него што је именован? Проза му је криминална, вјероватно је и он такав, по свему заслужује да нам се придружи – закључише министри и наставише засиједање.

Док су хиљаде невољника које је ратни вихор нанио у Црну Гору, живјеле од хуманитарне помоћи и донација, од туђе милости и сопствене издржљивости, Николаидис се ширио на оптерећеном црногорском буџету, захватајући и шаком и капом.

Да видимо шта о Николаидисовом мучеништву кажу јавни регистри! Само је Министарство културе Републике Црне Горе у 2005. години издвојило за књижевни часопис Плима из Улциња девет хиљада евра, и за издавачки програм исте фирме 8.526 евра, а ту је још и 2.600 евра за пројекат „Америчка ноћ” у оквиру Отвореног културног форума. И наредне године државица је била издашна: за Плимину издавачку дјелатност 6.100 евра, за превођење Николаидисовог романа Мимесис на албански 1.000 евра, и још осам и по хиљада за часопис. Добро. Вријеме неминовно иде напријед, а буџет га у стопу прати, па 2007. у Николаидисов неопјевани књижевни таленат улажемо 8.000 хиљада за часопис, 5.800 за издавачку дјелатност. И коначно: 8.000 за часопис и 7.150 за планирану издавачку дјелатност у 2008. години. Све у свему, драги моји, за четири годинице пукли смо 64.676 евра за Николаидиса. Сад се ви питате: каква смо то генијална дјела добили из Николаидисове хипер-продукције? Вјерујте да није вриједно помена. Нула.

Све то није било довољно да се усрећи Николаидис. Морао је да проговори о неправдама које су га задесиле. Учинио је то без обзира на цијену. Онда су невладине организације скупљале донације да се сиротом Николаидису помогне да плати глобу због пљувања Емира Кустурице у јавним медијима.

Откуд лова, судијо, једном сиротом писцу и борцу за сувереност, једном избјеглици који је отјеран са свих страна? Умјесто да га пошаљу на Кубу да буде амбасадор, они траже да плати глобу?! Ужасно, незахвално, вандалски и тако типично црногорски.

У тој бурној фази везе црногорске државе и црногорског писца Николаидиса, свима се чинило да је неминован болни растанак, као и сваки растанак послије неспутане страсти. Преварен и остављен, Николаидис пружа руку према босанском ПЕН-у, вапећи за помоћ. „Притисак државе Црне Горе на мене постао је неиздржив, а мој живот у Црној Гори немогућ”, јадао се Николаидис.

Него, живот је чудо, што би рекао Кустурица. Иза плача, веселије појеш, што би рекао Његош. Држава и њен писац – опет помирени. Тако и би. Николаидис је запао за око Кривокапићу. Сваки Олио нађе свога Станлија, прије или касније. Супротности се привлаче, али слично сличноме остаје вјерно, и чува му главу. Или то бијаше чизма. Односно, не пада снијег да покрије бријег, него да свака звјерка покаже свој траг. Тако је Николаидисова независност изашла на чистину. Односно, у кабинетску хладовину.

Катарина Брајовић

Коментари

Додај нови