Кецмановић одушевљен Кишовим плагијатима

петак, 19 март 2010 16:35

Кецмановић - Киш

Занимљиво је Кецмановићево заклињање да није имитатор Кишов, тврдећи како је немогуће Киша „наследити и уверљиво имитирати”?! Шта или ко нагони јуношу на овакву самоодбрану од својих мука од Киша? Нагони ме јуноша, изгледа, да овако прастар завирим у његово написаније, како бих му одмах одговорио колико је оболио од Киша

Данило Киш је објективно колосална и непоновљива појава у историји српске књижевности”, пише усхићено Владимир Кецмановић у „Политици”, од 14. новембра, уторак 2009. године, што изазива чуђење озбиљнијих читалаца, више чуђење уреднику рубрике „Погледи” него чуђење егзалтираном одушевљенку Кишовом „Гробницом за Бориса Давидовича”, најпреписивачкијом Кишовом књигом - састављеном од туђих прозних штива. И најзначајнији и најнезначајнији писци су непоновљиви.

За нашег одушевљенка Киш је „непоновљива појава”, „објективно колосални”, само у плагирању писаца узора. Тачно би било да је одушевљенко Кишовим књигама написао да је Данило Киш објективно најдрскији преписивач прозних штива писаца којима се одушевљавао. А да је одушевљенко Кишовом „Гробницом за Бориса Давидовича” прочитао насушну књигу „Нарцис без лица” естетичара Драгана Јеремића, објављену у НОЛИТУ 1981. године, 380 страна најсуптилнијих анализа Кишових марифетних плагирања његових узора, а ријеч је о Јеремићевом утуку на Кишову гаменску памфлетику „Час анатомије”, онда се одушевљенко јуноша не би овако залијетао као млад пијетао и писао громопуцатељне одушевике о Кишовој преписивачкој прози.

Није крио писачки манир

„Све моје књиге су плод моје лектире”, рекао је Данило Киш у разговору у „Књижевној речи”, објављеном по објављивању „Гробнице за Бориса Давидовича”. Дакле, Киш није крио свој писачки манир: прављење од штива преписаних или прерађених своје врло питке и читке прозе. Киш је био писац завидног образовања и велики фајтер у личним обрачунима са савременицима који су му говорили да је неоригиналан писац и да треба да знацима навода или у фуснотама читаоце упозна из којих књига су штива која је преписао или прерадио. Са Данилом Кишом сам доста кафа попио и дуванског дима се насркао, разговарајући о његовој прози. Често сам му говорио да обавезно наводи све преузето од великих узора. Сваку и синтагму, не само стих, наводим чија је својина у мојим пјесмама, а да не говоримо о преузетим туђим читавим страницама и причама. Очито је да то одушевљени Кецмановић не зна или не уважава туђе синтагме, мисли, идеје, остварене књижевне цјелине. Читао сам у рукопису и „Мансарду” и „Башта пепео” у читаоници катедре свјетске књижевности, Киш је био апсолвент а ја бруцош, и све што је укоричено за Кишовог живота прочитао сам помно, а „Пешчаник” и други пут, тако и кобну „Гробницу за Бориса Давидовича”, која је упалила штапин лагума под Кишов феномен плагијаторства - непоновљиву полемику његову са свима који су га видјели као птицу накинђурену перцима знаних птица. У тој полемичкој галами умро је и Киш и Јеремић, мало иза тога и генијални писац Миодраг Булатовић, ког је Киш преписивао, нешто касније и Божидар Милидраговић, безразложно нападан од прзничавог Киша, а врсни писац кратких прича Бранимир Шћепановић, коме се Киш дивио, је заћутао, исклеветан гаменски од Киша у „Часу анатомије” и у ондашњим књижевним листовима и часописима, Кишу наклољеним.

„За мене субјективно, има (Киш) још већи значај.” 3нак чуђења изазива почетни дио Кецмановићеве одушевљењијаде о Кишу. У првој реченици Киш је „објективно „колосална” и непоновљива појава”, а у другој реченици „објективно” је постало „субјективно”, па за одушевљенка „субјективно”, има (Киш) још већи значај”. Дакле, „субјективно”, „још већи значај” и од „објективно” колосалне и непоновљиве појаве” (Кишове)!? И сами Бог зна, шта је јаче код Кецмановића: „објективно” или „субјективно”? А Киш је, неумољиво, и објективно и субјективно колосални плагијатор.

Занимљиво је Кецмановићево заклињање да није имитатор Кишов, тврдећи како је немогуће Киша „наследити и уверљиво имитирати”?! Опет чуђење. Шта или ко нагони јуношу на овакву самоодбрану од својих мука од Киша? Нагони ме јуноша, изгледа, да овако прастар завирим у његово написаније, како бих му одмах одговорио колико је оболио од Киша. А тачно је да је немогуће достићи Кишову вјештину плагирања и његову ерудицију и егзибицијаду у преписивању и прерадама штива писаца узора.

Безусловно хваљење Борхеса

„Не треба епигону бранити да обожава свој узор и да га беспоговорно следи (...) Епигон, баш као Киш, сматра да сви треба да буду налик на његов узор. Безусловно хваљење Борхеса, уз одбацивање свих других узора, значи да постоји само један књижевни „критеријум”: степен сличности с њим (Борхесом). А то, даље, значи да треба све могуће сензибилитете свести на један једини правоверни сензибилитет: борхесовски”. Тако је писао естетичар највећи код Срба Драган Јеремић, у седмом поглављу студије „Нарцис без лица”: „Епигонско коришћење туђих транспозиција стварности”. Симптом кишовског обољења од Борхеса код себе самопоказује јуноша Кецмановић, чије је перо, у овом напису, болећиво примљеном од уредника „Одјека” у „Политици”, брже од одмишљених, у његовом случају овом недомишљених и неодрживих констатација. Озбиљни читаоци не споре читљивост Кишових књига, које су добра еклектичка лектира, него споре Кишову оригиналност, коју ни он није више могао да укрива, па је на крају снага признао: „Све моје књиге су плод моје лектире”. Не може нико од Киша бранити Киша, неПОНОВЉИВОСТ саморекламера и фајтера у полемикама са савременицима. „Киш је ваза пуна туђег цвећа”. То је наслов моје пјесме Кишу посвећене. То је и крајња дијагноза Кишовог писачког манира.

„За разлику од већине епигона, који остају верни свом, једном изабраном идолу, Киш мења идола са сваком новом књигом”, тачно каже естетичар Драган Јеремић. У то ће јуношу Кецмановића увјерити Кишова дјела кад их буде ишчитавао са више књижевног знања од садашњег.

Момир Војводић

Коментари

Додај нови