НИКОЛА ИВАНОВИЋ, НОВИНАР И ПУБЛИЦИСТА
Имамо много оних који су заинтересовани да Србија буде ситна и безначајна. То инсистирање на безначајности српског народа простире се од католичке интернационале, преко комунистичке интернационале до исламске интернационале и до, коначно, западне алијансе. Једноставно, Балкан је сувише важан да би доминацију на њему препустили Србима
По образовању филозоф и историчар, а по животном опредјељењу остао је новинар. Када је, прије 11 година, док је био на годишњем одмору у САД, сазнао да га је Савезна влада смијенила, без бразложења и на директорско мјесто Радио Југославије довела портпарола Југословенске уједињене љевице (ЈУЛ-а), Никола Ивановић је одлучио да трајно остане у САД. Приликом недавне кратке посјете завичају, срели смо се са њим. Повод за сусрет, између осталог, био је што је Ивановић био и последњи новинар којега је Радован Караџић примио, 16. марта 1997. на Палама, и прихватио разговор, чак је дозволио снимање и фотографисање, под условом да се ништа не објави.
Готово 40 година Ивановић је провео у новинарству, а његова професионална путања кренула је од сарајевског “Ослобођења” до директора Радио Југославије. Почетком деведесетих прошлог вијека, објавио је серију интервјуа - Добрица Ћосић и Милован Ђилас, Александар Карађорђевић, војвода Момчило Ђујић, Мило Ђукановић, Бранко Костић, Јефто Павић... Један интервју са лидером босанских Срба Радованом Караџићем је објавио, а други је трајно “залеђен”.
“Посматрајући отаџбину издалека, она је некако све ближа, а политика, која се у њој води, изгледа ми - све даља. У “егзилу” сам написао двије књиге, које се баве наличјем политике, рекао је за “Српске новине” Никола Ивановић, цитирајући Абрахама Линколна - Можеш некога да вараш цијело вријеме и можеш цио свијет да вараш неко вријеме, али не можеш цијело вријеме да вараш цијели свијет.
Прије разговора о последњем сусрету са Радованом Караџићем, и околностима “залеђеног интервјуа” како коментаришете раздвајање Србије и Црне Горе?
Одговорићу посредно куда би могло да води разбијање те балканске вертикале. У Аустралији живи булдог-мрав, а ради се о необичној врсти мрава, који се, кад је нападнут, брани снажним уједима, који могу бити смртоносни, због алергијских реакција. Кад се овај необичан булдог-мрав пресијече напола, настаје борба између главе и репа: глава напада својим уједањем, а реп се брани својим убадањем. Борба обично траје пола часа, док не скончају два дијела истог тијела, или, пак, док их други мрави не одвуку као нову ловину.
РАЗГОВОР СА КАРАЏИЋЕМ
Разговарали сте са Радованом Караџићем непосредно прије покренуте акције његовог хапшења?
Не знам када је тачно издата потјерница, али знам да сам 16. марта 1997. године, на Корану, у “Фамосовој” згради на Палама, разговарао са њим. Рекао је да ће одговорити на сва питања, под условом да ништа не објавим. Повукао се, како је рекао, из политике, што је био дио политичког договора, уз обостране обавезе и уступке.
И баш ништа нисте објавили?
Само мали сегмент, у вријеме најава косовских заплета. Тај детаљ, уз извињење Караџићу што кршим договор, објавио сам у књизи Скупа власт, јефтина држава почетком 2000. године.
Како да се Ви сретнете са Караџићем, кад је већ тада био недоступан за новинаре? Упорност или нешто друго?
Упорност није била потребна. Наруку су ми ишле двије повољне околности. Имали смо заједничког пријатеља - Данила Лазовића, са којим сам и допутовао у Босну. А још битније, Радио Југославија има емисиони центар на подручју Републике Српске, крај Бијељине, који смо несметано користили за емитовање програма за свијет на 11 језика, па је сусрет и тим мотивисан. Поред тога, Радован Караџић је, колико сам био обавијештен, са симпатијама пратио народну бунт у Србији, везан за изборну крађу, о чему је Радио Југославија, као једини државни медиј, објективно информисао свијет. Могуће да је и интервју у “Побједи”, објављен неку годину прије овог сусрета, припомогао отварању врата његовог кабинета на Палама.
Кад помињете интервју објављен коју годину прије последњег сусрета, можете ли рећи који је био повод за тај први интервју?
Караџићева мирољубива политика, коју је водио у име своје странке уочи међуетничког рата у Босни и Херцеговини.
ПРЕГОВАРАО О МИРУ А ТЕРЕТИ СЕ ЗА РАТ
Да ли је одмах прихватио разговор 1992. године?
На разговор сам чекао пуна три мјесеца због рата у Босни, када је често мијењао пребивалиште, а и због његових честих одлазака у Женеву, ради мировних преговора.
Преговарао је о миру, а данас се терети да је почео рат?
За оне који желе сазнати, међуетнички рат у Босни почео је пуцњима у Сарајеву муслиманског фундаменталисте 6. априла 1992. године. Нападнути су из ватреног оружја српски сватови, када је убијен Никола Гардовић, који је женио сина. Тек данас сазнајемо да су тада “свети ратници” из Авганистана, када су Руси изгубили рат, тајно пребацивани у централну Босну. Неки од њих су данас у Гвантанаму. Тада је Караџић редвиђао трагичне догађаје за Србе на подручју читаве Југославије, па су његови одговори актуелнији данас него прије 17 година.
Шта је Караџић тада предвидио, а данас се реализује?
Рекао је да ће запад радити на разбијање јединства Србије и Црне Горе, затим ће настојати, цитирам, да раскомадају и дробе Србију, тако да на Балкану не буде ни једне солидне српске државе. А на питање о његовом мишљењу о УН, САД, Западној Европи и Русији, рекао је да наступа сумрак међународних институција, међународног права. Уједињене нације, рекао је, подсјећају на Лигу народа од прије Другог свјетског рата, која је дјеловала под њемачким притиском. Савјет безбједности је инструмент једине велике силе, Уједињене нације, такође. Западна Европа, бесправно и брутално води дипломатију са камџијом у руци. Ако ме питате за Русију, наставио је, увјерен сам да ће се она усправити. Њен велики проблем, међутим, лежи у чињеници да може изгубити интересе на Балкану и то прије свега, довођењем Срба под доминацију Западне Европе. Излажући тезу о распарчавању, како каже, дробљењу Србије, наставио је: Имамо много оних који су заинтересовани да Србија буде ситна и безначајна. То инсистирање на безначајности српског народа простире се од католичке интернационале, преко комунистичке интернационале до исламске интернационале и до, коначно, западне алијансе. Једноставно, Балкан је сувише важан да би доминацију на њему препустили Србима. Њихова тежња је да католичке земље и католичка црква потисну православље са читаве обале Јадранског мора. То је рекао тада, а на нама је да кажемо је ли говорио бесмислице.
Је ли Караџић тада имао обезбјеђење, иако није била расписана потјерница?
Веома јако. Испред објекта рампа, специјалци, панцири. А на самом улазу наишли смо на нову контролу, мада смо Данило и ја били најављени. Након изласка на спрат наишли смо на ново обезбјеђење. Одмах на почетку разговора Караџић је прихватио снимање, чак и фотографисање, али да се ништа не објави.
Да ли је био забринут?
Нијесам стекао дојам да је показивао имало стрепње за своју судбину, али је стрепио за судбину Босне и Југославије. Помно је пратио развој догађаја, па је због тога био депримиран, посебно односом свјетске заједнице према Републици Српској.
Вратимо се Караџићу данас. Он је ухапшен 22. јула 2008. у Београд. Ко је први ликовао у Америци?
Ричард Холбрук. Одмах је истрчао на екран Си-ен-ена. Саопштио је да је Караџић крив за 300.000 жртава у Босни и Херцеговини.
Колико је америчка штампа користила тај податак?
“Откриће” је игнорисано, из чега произлази да му не вјерују. И суђење се једва, тек повремено, региструје. Мислим да се управо због трошкова, суђење драстично скраћује, како не би имао ни услова да се брани. Требало би да прочита милион страница и то на енглеском, до 1. марта 2010. Рачунајући дан када му је штоповано вријеме, преостало му је 99 радних дана, сваког сата треба да прочита 1.262 сранице или сваке минуте преко 20 страница. И још да унесе примједбе и да прегледа обиман видео-материјал. Уколико не прихвати ове услове, добија браниоца по службеној дужности. Требало је, као Шешељ, да захтијева превод материјала на српски језик, што је и обавеза, коју нико не може игнорисати.
СТРЕПИО ЗА СУДБИНУ БОСНЕ И ЈУГОСЛАВИЈЕ
Због чега је наметнута нереална норма?
Да се докаже задата истина, која ће имати шире политичке импликације. И да се смање трошкови, на штету правде, истине и помирења. А Трибунал је формиран ради подстицања помирења. Уколико се инсистира на нереалном, праћено ултиматумом, у позадини тога може стајати дрскост моћног и лицемјерје, као игре двоструког морала, што удаљава ту институцију од њене основне намјене. Караџић не може да претекне вријеме, а суд ће у овом случају, ако наметне нереално, прегазити вријеме. Ако се улази у постконфликтни период ЕУ потребна су праведна и ефикасна рјешења, а селективна правда храни конфликтност и провоцира балканско буре барута.
Написали сте двије књиге у “егзилу”?
За неке читаоце књиге су “уврнуте,” не баве се лицем, него искључиво наличјем политике. Посао ми је био олакшан, јер сам партиципирао у дијелу власти, па знам како она изнутра функционише. Полазећи од третмана примарних, државнх интереса, једна се бави односом званичне Србије према Црној Гори, а друга односом званичне Црне Горе према Србији.
Ви сте се први срели са Ћосићем одмах након операције у болници “Сент Мери”?
Не, него други пут. Први пут сам се срео у Подгорици, када сам, поводом додјељивања “Његошеве награде” Добрици Ћосићу, организовао конференцију за штампу у хотелу “Црна Гора”. На Цетињу му је уручена награда, које се одрекао у корист обнове порушене капеле, која је и даље била гомила камења.
Касније су се појавили текстови, како је, наводно, Ћосић тражио рушење маузолеја на Ловћену. Други пут срео сам се са Ћосићом након његове оперисан у Сент Мери у Милвокију, баш када сам радио интервју са војводом Ђујићем. И са господином Ћосићем договорио сам се за интервју, али тематски - Ћосић као грађанин. Годину дана касније имао сам разговор, али – Ћосић, предсједник Југославије. Ускоро, смијењен је “демократски”, већинском одлуком посланика Скупштине Југославије и то под тачком “разно”.
И данас ми остаје у живом сјећању један детаљ. Наиме, трећи дан након тешке операције на срцу требало је да устане – да шета. У ишчекивању болничарке, замолио ме да га мало придигнем. Док сам га усправљао, рекао ми је – Ви Црногорци кажете- устани јадо! Има бољи израз, додао сам. Реците? Устани мрчо! Од срца се насмијао и застао. Намрштио се од болова.
Ваља заједно живјети
Навешћу један примјер из времена кад се већ у ваздуху осјећао међуетничи рат. У Тузли, 26. јула 1990. године, на сахрани 180 рудара, који су страдали у јами “Мрамор” имао сам кратки сусрет са Караџићем. Био сам члан трочлане делегације Црне Горе, која је присуствовала сахрани. Срео сам Караџића испред општине. Приликом овог случајног сусрета питао сам га: Због чега Срби воде “премеку” политику, а Муслимани и Хрвати испољавају видан радикализам, посебно СДА Алије Изетбеговића. Одговорио је: Нећемо народ препадати. Ваља заједно живјети. Да напоменем, у то вријеме Изетбеговићеви сљедбеници клицали су на митинзима широм БиХ тражећи своју држав: Алија, нека буде к’о авлија! Нек је наша!Новица Ђурић
| Коментари |
|
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."
| < Претходна | Сљедећа > |
|---|
Када претерају с гунђањем и саветима, једноставно одем у своју собу, затворим врата и пустим музику, што њих нервира.
