Друго лице Сребренице

понедјељак, 15 март 2010 13:57

РЕМЕК-ДЈЕЛО ПЕТЕРА ХАНДКЕА KOJE РАЗБИЈА СТЕРЕОТИПНА ВИЂЕЊА БАЛКАНСКИХ РАТОВА

Нешто ме тјера да овдје, далеко од Трибунала, на овој хартији, о нечему свједочим. Да свједочим, или боље рећи да забиљежим... тјера ме оно што сам видио у зиму почетком 2003. године у околини Сребренице

Већ више пута током година виђао сам се с неколико источнобосанских Срба који су се, између 1993. и озлоглашеног јула 1995. године, борили против муслимана забарикадираних у Сребреници! Увијек сам се трудио да сазнам, нешто више о догађајима до заузимања градића у планинском кланцу; и увијек би ми испричали нешто диспаратно, неповезано, у неким дјелићима. То је било и разумљиво с обзиром да су поједини борци вјероватно и доживјели хаотично ратно вријеме и то не само на простору око Сребренице.

Но, овог пута сам питао без икаквог колебања – јер њих неколико је дјеловало тако притијешњено и потиснуто у ову област, да је то можда био последњи пут да их неко попут мене још могао питати: хтио сам, ако већ нијесам могао да разумијем, да ипак видим неку везу. Како је то почело?

И овог пута они се коначно отворише, и проговорише слободно о свему оном што су до тада сматрали непотребним да кажу, осим тога што је било „испод њихове части“, док им је то опет некако унапријед изгледало само по себи разумљиво, као нешто што „говори само за себе“. Записивао сам и овдје, за разлику од Хашког протокола о процесу о Сребреници који је изашао код мог издавача Зуркампа – а који су издавачи „обрадили“ – и гдје се сви свједоци одбране појављују курзивом, у индиректном говору, са скраћеницама, наводим реченице оне двојице,-тројице сребреничких Срба у директном говору:

„На почетку рата ми нијесмо били организовани. Први мртви су били наши, у Скеланима, затим у другим српском селима око Сребренице, у Подравању, у Крнићу, у Ратковићу, у Залазју. Муслимани су, под својим командантом Насером Орићем, систематски уништили сва села. Ми Срби смо још у мају 1992. побјегли из Сребренице, углавном у Братунац, близу Дрине. Организовали смо се тек после напада на село Кравице, јануара 1993. Оно, попут свих села у области, није било брањено, тако да су Орићеви људи лако заузели Кравице и побили готово цјелокупно становништво, много више од стотину људи. И онда, после тог 16. јануара, организовали смо се искључиво као војници Републике Српске, никаква ЈНА није била с нама, ‘само српске војске!’, организација је почела тек из нужде, и тако је настала наша војска. Да смо имали војску прије јануара 1993. не би никад ни дошло до масакра у Кравици, а ни до свих оних масакрираних српских села још 1992!“

А онда слиједи најмрачнија гневна реченица: „Да смо (после масакара које су 92/93 извршили муслимани у околини Сребренице) у фебруару 1993. (тек тад смо чули за Кравице) имали моћ цијелу бисмо Сребреницу збрисали.“

А зашто је муслиманска страна у рату хтјела да се тако јако потврди баш у јадној Сребреници? Због рудног блага, сребра, бакра, олова? Због љековите воде (пије се само кроз сламку, иначе напада зубе)?

„Зато што је Сребреница, после пада Вишеграда, центра источнобосанских муслимана, постала њихов велики симбол. Морала је постати и остати муслиманска! И у селима су побили све Србе заједно с женама и децом, а наши после пада Сребренице искључиво војнике. Шта је ту геноцид?“

(У споменутом Хашком протоколу за масакре у српским селима иначе у најбољем случају стоји: „Појединачне злоупотребе…״.)

Одлазак у Кравице

После тога, из Сребренице зимско путовање, дубок снијег, велика хладноћа, до села Кравице, око 20 километара сјевероисточно. Раштркано источнобосанско село, црква са гробљем, као и обично, са стране, горе, на брежуљку, иза кога се нижу други брежуљци, један готово да прекрива други и то се непрегледно наставља, само како? Нема људских трагова на снијегу. Једино ту и тамо видљиве фотографије преминулих угравиране као цијеле фигуре у споменике, изгледају као живи.

Назад у село без центра, црна вода потока оивичена леденицама. Никога? А онда у руменом зимском сунцу, ипак, једна жена поред куће, голе руке на мразу, одбијајућа, угаслог погледа. Ипак, поглед, на моје питање. Позив у кућу. Њен муж био је један од оних које су измасакрирали за вријеме српског Божића. „Тако је било“, рекла је, али је то истовремено била и тужбалица.

У кући живјела је још и стара мајка погинулог која је припремала кафу и говорила: „Срећа што моја кћерка са сином тада није била у Кравици. Ми преживјели смо убијене пронашли у пепелу. Препознали смо их по остацима одјеће. Свуда пепео. Годинама у селу није расло никакво воће. А стари су говорили да има Бога. Да ми је неко раније рекао да ће се нешто тако догодити, ја бих се убила да тако нешто не доживим.“

Сањате ли свог мртвог сина?

„Да је то бар био мој муж. Али моје дијете – да, ја га сањам, зашто да не? Тада чујем да је гладан и хоћу да му дам да једе.“

Да ли мислите на освету?

„Освета? Само да их моје очи не виде, муслимане.“

Питам ли превише?

„Не, не превише. Кад ми дође бол онда говорим и кад ме нико ништа не пита.“

Гневна гусларска пјесма

После тога сам на друму у јединој радњи у Кравици купио касету на којој је опјеван божићни масакр 1993. и то изводи један гуслар. Још никада нијесам чуо приповједање тако испуњено гневом, тако гневну пјесму, као да пјевач, пјевајући свом снагом, истовремено шкрипи зубима. Не само од бијеса (и гађења) може се, дакле, тако пјевати (примјер, Еминем) и не само осветољубиво (као у једној од својих касних пјесама Џон Фогерти против шефа студија који му је покрао све његове пјесме) већ и од гнева, и то каквог гнева, гнева с оне стране освете или бијеса, али и с оне стране огорчене туге, рецимо блуза, која се у пјевању некако ублажава.

И мислио сам, имајући пред мојим телевизијским и новинским очима слике „сребреничких мајки“, организованих и активираних за свјетску јавност, надајмо се од стране самих мајки, по угледу на „мајке из Буенос Аиреса“ које траже своју дјецу несталу у диктатури (као што и све данашње благе, плишане, наранџасте, ружичасте, на каранфиле миришуће „револуције“ виде свој узор, свој оригинал, у „цвјетној револуцији“ против португалске диктатуре), мислио сам, с обзиром на сва та мноштва тих мајки и револуција на онај један, гнев оног једног гуслара из Кравице, мислио сам и мислим, и цијелог ћу живота мислити на једну, једну по броју мајку која сања о свом гладном мртвом сину, мајку из раштрканог села Кравице, изгубљеног међу сребреничким брдима, и како је та мајка, на моје питање да ли преживјелим неподношљиво изгледа то што је масакр у Кравици, као и масакри у околним селима заборављен, одговорила: „Али за то зна цио свијет!“

Правда за Србију

У серији текстова Петера Хандкеа, започетој прије десет година и посвећеној ономе што је на почетку назвао „Правдом за Србију”, посебно се издваја овај који објављујемо, како литератним вриједностима, тако и драгоцјеним свједочењима о злочинима који су почињени над Србима у селима око Сребренице. При томе, Хандке остаје доследан својој перцепцији која га је коштала најоштријих напада од стране свјетских интелектуалаца и новинара: он описује оно што други (политички, медијски, „интелектуални“) „посматрачи“ збивања на Балкану не желе или неће да виде, а доводи у питање управо њихове конструкције балканске стварности.

Коментари

Додај нови