Селимир Радуловић, пјесник и књижевни критичар, поводом изласка двију књига, говори о савременој српској поезији, критици, националној култури Срба у Црној Гори

У случају Косова и Метохије показало се тачним да је мит поуздан, под претпоставком да се разумије његов језик. Нешто од тога покушао сам да материјализујем у пјесми „Ово је тежак дан за мене,” која је обелодањена у новој књизи (поеми) „Снови светог путника”

Три пјесничка имена, на јединствен начин, дарују наш језик. То су Владислав Петковић –Дис, Лаза Костић и Петар II Петровић Његош. То су три пјесника који чине моју најпосреднију књижевну традицију. Они припадају оном изабраном, ретком, пјесничком братству које има непорециво искуство мита, неупоредиву песничку снагу и вишак смисла за ризницу старих стихова. Они потврђују да се од руде злата, а не од руде гвожђа, добија злато, хоћу трећи да се пјесници рађају, а не стварају!

Када је реч о ширем контексту, онда морам речи да је мој песнички живот протекао у сенци великих песничких храстова, као што су Хомер, Данте, Шекспир, Бајрон, Гете, Хелдерлин, Новалис, Кавафи, Тракл, Рилке. И да будем сасвим отворен, с времена на време, излазећи из сјенке њихових монументалних крошњи, тражио сам, промаљајући стидљиво главу, у сунчеву зраку, онај сноп свјетлости и боја који ми се чинио најизазовнијим. Исто тако, запјевао сам из сјенке најљепшег и највећег певача, Сина Човјечијег и Сина Божјег, односно, пјеснички се одмјеравао с најљепшом и највећом књигом. Пливао сам у заводљивој библијској ријеци, трудећи се да изнађем најбистрији рукавац, с варљивом надом да ће то бити само мој рукавац, казао је у интервјуу за “Српске новине” Селимир Радуловић, пјесник и књижевни критичар из Новог Сада.

Вjероватно се, због тога, у критичким записима, ваш глас издваја као апартан пјеснички глас у савременом српском песништву.

То је зато што сам, као што рекох, прије више од два десетљећа, прекинуо готово сваку комуникацију са савременом поезијом. Био је то, с ове дистанце одмјерено, инстинктивни бијег од извора на којем је вода била добрано замућена. Отуда та мјера разликовања у односу на текућу пјесничку продукцију. Моје пјесништво је пјесништво Музе, које полази од надахнућа и проверава се разбором, а не пјесништво интелектуалне градње, украшено вјештачким цвијећем маште. Одатле изнедрује преплављајућа (само) опсесија о идеалној пјесми, која се извија из коријена пјесничких, с јасним утемељењем у пјесничку магију, која омогућује њен живот и послије смрти творца.Она је плод оног стања када ти се чини да нешто с тобом није у реду, па се плашиш да то не примијете најближи, а заправо су активирани сви капацитети надахњивачких врела. И таква пјесма посједује непоништиву унутрашњу логику пјесничке мисли, која, тој идеалној, савршеној, пјесми даје и склад и снагу.

Ви пишете и књижевну критику. Како се та два свијета, поезија и критика, укрштају и преплићу у вама?

Поезија и критика су два свијета усмјерена један према другоме, односно, два свијета који хране један другога. Поезија, као приближавање себи, као истинска мјера самоиспитивања и самосамјеравања. Критика, као приближавање другом, као истинска мјера испитивања и самјеравања другог. Ова два знака, два писма, два различита свијета, двије вјеродостојне семантеме, граде властити индивидуални смисао, додирујући се , с времена на вријеме, у идеално замишљеној тачки, свједочећи, како о властитој самосвојности и самодовољности, тако и о саучествовању и садавању у једној заједничкој књижевној мисији. Обије, дакако, креативне на свој начин! Прва, изнутра, посматрајући самонастајући свијет, израстајући из њега, пењући се, очас, к Дому Небеском, настањујући га за сва времена. Друга, изнутра, растављајући и састављајући свијет поезије, учествујући у његовом рађању и расту, непогрешиво, ако је истинска критика, сигнирајући удио небеских дотација у ненадмашивој пјесничкој ријечи!

Косово и Метохија, мјесто рођења свих нас, како ви пјесници волите да кажете. Има ли лека за ту отворену и непреболну рану?

У случају Косова и Метохије показало се тачним да је мит поуздан, под претпоставком да се разумије његов језик. Српски народ је показао да добро разумије језик косовског мита, иако је, у минулом десетљећу, све урађено да се избришу и тај језик и тај мит. И није пристао, да употријебим једну старозавјетну слику, да напусти мјесто шатора давног, односно, мјесто рођења свих нас. Јер, шта остаје кад се изађе из зидина тијела, из непроходних шума и дубоких провалија, из живота кратког, земаљског, што се у Писму непролазном и не назива животом, већ странствовањем, беспутицом кроз земљу изгнанства нашега? И није ли прича о небеском бесцен благу, која не мари за уздарје заводљиве земаљске славе и удовољења неудољивим и ненаситим прелестима, у миту, косовском миту, пронашла идеални контекст!? Зар нам то и не овјеравају ријечи најумније Српкиње наших времена да српство није хлеб, нити школа, нити држава – већ Косово! А Косово је гроб, вели Исидора, гроб у којему је све закопано, а васкрс иде преко гробова!

И у безнађу и у тузи големој морамо бити прибрани и веровати у стародревни наук да ничија није горела до зоре. Рана, ма колико била велика и опасна, може имати и исцељујућу моћ! Савременог пјесника, који је, на известан начин, нека врста парадокса савременог свијета, хоћу рећи нека врста алхемичара чији су и рани и зрели плодови осуђени на брзо увенуће, одржава свијест о особеном и вјечно делујућем начелу пјесничке магије. Зато је, рекао бих, дужност српског пјесника да осим што, сагласно властитом умијећу, ствара пјесме, на којима ће време безуспјешно испробавати своје зубе, данас, када се новцем може купити све, осим истином опседнути пјесник, да се супростави нареченој, колпортерској психологији ћилимског света који нам отима имање. Тај свет, који персонификује земља која је некада била нада човечанства, а сада је опасност за савремену цивилизацију, јесте, изнутра, растављени и оболели свет. Реч је, дакако, о болести за коју нису надлежни овоземаљски лекари и овоземаљске здравствене институције! Реч је о болести за коју је надлежан Свесилни љекар, на небесима, а он, како сам обавијештен, није баш оптимиста, чак ни у случају тренутне хоспитализације тог свијета!

И којим путем, даље, господине Радуловићу, европским или (еу)ропским!?

Само оним гдје нам је видик обасјан орадошћеним зраком сунца, што се спушта на сав народ српски, кроз вјекове, на народ који се и данас, нејак у свему, осим у гријесима својим, утамничен и распет, купа у њему. То је његов једини пут да се обожи, сложи и умножи. Јер, тај неугасиви и препорађајући светосавски зрак сунца, тај свијетла дар у свим тминама нашим, обнавља се из вијека у вијек и свијетли - сад делом непрекорачивог Острошког подвижника, што нас спасава од биједа видовних и невидовних, сад дјелом цетињског чудотворца, пастира и молитвеника свега српског и православнога, сад дјелом Светог и равноапостолног Владике Николаја.

Прошли смо,мислим на српски народ у Србији, и у Црној Гори, и у Републици Српској, и у Хрватској, кроз један тежак период. Готово да се може рећи – кроз два десетљећа великог државног и народског искушења. Али, у нашем случају, та искушења се нижу, све од средњег века. Да ли се може рећи да смо издржали, да нам гнијездо није више, како вели Шимборска, над понором?

Да се присетимо – српска православна црква и српска средњевјековна држава дјело су подвига оца и сина, Светог Саве и Светог Симеуна, два свеца наше цркве и два путоказа наше националне историје. Зашто не рећи – српство се одржало до дана данашњег захваљујући вјековном ослањању на традиције најмоћније државе у историји Срба, на традиције српске средњевјековне државе. У свему томе, улога Српске православне цркве је немјерљива; она је, за ових готово осам вјекова, била и остала стожер српства! Склад духовног и световног поретка, гдје је наша црква била морални коректив власти, а владар био владар са свим хришћанским одликама, дио је наше народне, светосавске, традиције српског народа и српске цркве.

Поједини аутори говоре о стапању српског народа и српске цркве!

С нама се догодило, заправо, нешто што је у темељу самога хришћанства: да је црква постала народ, а народ постао црква! Цркви, насушној потреби душе народне, - стога је народ називао српском црквом, - пошло је за руком да се приближи духу нашега народа и да га, снагом личног примјера, уздигне и поведе. Усађујући Христа у срце и душу српскога народа, потврђујући апостолску ријеч да је човјечанство једно огромно и разгранато дрво, чији је коријен Син Човечји и Син Божји, а да су поједини народи само гране тога дрвета, Свети Сава је, утемељујући Српску православну цркву, свој народ учинио достојним чедом породице хришћанства. Држава и црква су се, временом, за наш народ стопиле у једну цјелину, као дјело препорађајућег народног духа, који је успијевао да изнађе пуну мјеру сагласја између овоземаљских вриједности и вјечних истина, које је проповиједала и ваздизала његова црква. Зато и отац Јустин дужност светосавског свештенства и првосвештеника овако самјерава: кроз временско водити народ бесмртном и вјечном! Хоће рећи, народне идеале и душе примјеравати духу светосавске вјечности и бесмртности. Ријечи Сина Човјечјег и Сина Божјег, упућене ученицима, да није дошао да му служе, него да служи, и да онај који хоће да буде велики међу њима треба, заправо, да буде слуга, у српство је уградио Свети Сава: владајте над српским народом, служећи му, приносећи душу своју за њега!

Велика су искушења у Црној Гори, данас, пред човјеком који размишља као и ви, пред човјеком који не бјежи од себе и својих коријена, који није спреман да мијења вјеру за еу(ропску) вечеру.

Да опет успоставимо вертикалу – као што је Дух Свети, преобразујући апостоле, спалио све слабости њихове, угријао их и уздигао љубављу Христовом, просветио их науком Његовим, тако је и најомиљенији светац српски, с изоштреним срцем за сва дјела Божја, подигао светосавску заставу на највишу висину, уједињујући српска племена и дајући српској држави вишу идеју и смисао. И не само то – кроз Светога Саву српски народ је, носећи, кроз вјекове, крст страшне борбе са својим и с туђим, усвојио јеванђеоску правду, сродио се с њом, тако да је она, временом, постала његово свакодневно јеванђеље.

Том знамењу, светосавском, у мајци српске Црне Горе, у Катунској нахији, столујући у Митрополији црногорско-приморској, посебну боју даће двојица од петорице владика из светородне лозе Петровића – Свети Петар Цетињски и Владика Раде. Први, још за живота светац, од чије клетве су, итекако, зазирали Црногорци, други, пророк ослобођења, апостол и пјесник српског јединства.

Да, Његош се узима као мјера српске Црне Горе. Он је, рекло би се, и данас барјак Црне Горе, али без те мјере..

Владика Раде, жрец олтара свевестија, није био само пјесник српске мисли и витештва, већ и вјесник српског јединства и српске слоге. Пушка му бјеше прва забава, гусле први учитељ, како биљежи Љуба Ненадовић, српска слава прва љубав, а озвјездано небо прва загонетка. А имање, шта је било имање његово? Последња ријеч умирућег стрица: Моли се Богу и держи се Русије! Био је заточеник искре тајанствене, црквен на свој начин, религиозан на свој начин. Вјеровао је, за живота, завјештајно именујући мјесто свога вјечнога починка, на врху бријега с којега му поглед стиже преко тиесних граница малог Књажевства, на врху врха, да ће душа његова врх домовине лебдјети и да ће штитити његов народ. Вјеровао је у оно у што смо и ми вјеровали – да ће његов гроб бити симбол његове пјесме и његове мисли и да ћемо, гледајући осунчани врх Ловћена, проносити његове идеје. Његов гроб у цркви-капели, као што рекох, на врху врха, у сусједству облака, надвисио је све остале гробове и био је чувар националне мисли и путоказ за наше уједињење и ослобођење.

Шта је, симболички, остало од тог гроба?

Умјесто испуњења завјештајне жеље пјесника и господара Црне Горе да прах његов буде смјештен у цркви-капели Св. Петра Цетињског, коју је, још за живота, 1845. године подигао себи за гроб, а Црној Гори гранични биљег-симбол слободе према Аустрији, а коју је 1925. Краљ Александар обновио, након сурове војне хрватско-аустријског заповједника Стјепана Саркотића, на Ловћену, ево скоро четири десетлећа, столује паганско-пирамидални самар, чиме му је одузет карактер свесрпског светилишта. Тако је на највишој висини у Црној Гори, откуд се виде понајвише српске земље и сиње море, потуљено ловћенско кандило, угашена српска буктиња, погажена последња жеља владике и господара Црне Горе и навучено проклетство, јер је та велика пјесникова жалост нама на души!

Велика су искушење и наше цркве, пре свега Митрополије црногорско – приморске и Митрополита Амфилохија!

Вратимо се опет у прошлост – за турских времена наоружали смо се знањем патње и цркве и народа. Педесетогодишња школа безбожништва, када је душа на памук чупана, која је била заснована на порицању вјере, али и традиције, у чијим су основама коријени српске православне побожности, опоменула нас је на вријеме раних хришћанских подвижника и мученика. Сјетимо се десет љутих гоњења, у три вјека хришћанства, од којих је прво и последње било најстравичније. Запалимо свијеће за све оне подвижнике и мученике који су били изложени великој патњи , увијек се молећи Богу. И за оне који су ушивани у коже и стављани пред гладне псе, и за оне који су преливани врелом смолом, и за оне што их бацаху у растопљено олово или кључало уље, и за оне што су, стрмоглавце, вјешали и под главом палили ватру. И за многе друге. И за Св. Игњатија Богоносца, и за Св. Великомученика Георгија, и за Св. Софију, и за Великомученице Катарину и Варвару. И за многе друге. Сви они су, слава им и милост, овјерили вјековечитост ријечи Сина Човечјег и Сина Божјег да Цркви ни врата паклена неће одољети!

И данас је наша црква на великом искушењу, као што рекосте, а часно мјесто Митрополита црногорско-приморскога подвижничко и мученичко мјесто. Вјерујем да наш Митрополит, као и сви они, којима је све своје, - и очај очајних и болест болесних, и проклетство проклетих, - који знају колико је кратак пут којим течемо, пред ликом Оног који све уразумљује, гдјекад прослови:

-Да је иђе брата у свијету да пожали ка да би помога!

И данас наша црква сагоријева у борби за душу српскога народа, још увијек неопраног од крви своје, уз вјечни наук - народне душе и народне идеале примјеравати не духу времена, већ духу светосавске бесмртности и вјечности. Отац Јустин би рекао - у свему тражити човјека, а у човјеку оно што је свето, бесмртно, вјечно.

Шта је, по вама, мјера истинског живота у савременој Црној Гори?

Дух Светог Саве, дух Обилића и дух Његоша – то је недјељиви крајоугаони камен који одређују меру светости и бесмртности и у данашњој Црној Гори. У мјери у којој су они живи – жива је и Црна Гора! А паганско-пирамидални самар на Језерском врху, понављам, који је у супротности с канонима Српске Православне цркве и с Његошевом завјештајном жељом, тамна је сјенка на лицу савремене Црне Горе. Треба рећи и ово: иако се пустош савременог свијета и савременог човјека показује самораздирућом и данас је познање Бога со која осољава свако друго знање. Али нигде, рекло би се, као у нашој Црној Гори, горки плодови школе безбожништа нису оставили толико горких и болних ожиљака. Не подсећам на то, наравно, да бих продубио ране ближњих, већ да бих их зацијелио. Зато се и молим да у њих Господ излије свети и пријатни мирис смирења, да стану уз свјетлост јеванђеоску, да буду дјеца јеванђеоска . И да сви заједно, прозирући свевидеће око глобалних планера који мјеркају услужне регионе, али и варљиво око оних који газдују на имању Господњем у нашој Црној Гори, - подсећајући их да је Бог извориште владареве моћи, али само да би штитио свој народ, - заједно с нашим Патријархом и нашим Митрополитом, као дјеца светосавска, дочекамо остварење великог сна Владике Рада:

-Ја у Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен!!

Издавачки подухват Књижевне задруге Српског народног вијећа и сарадња с издавачком кућом „Орфеус“ из Новог Сада, у којој сте ви главни и одговорни уредник, наишли су на топао пријем и читалачке публике и самих аутора?

Започели смо сарадњу прошле године и оформили једну лијепу едицију која носи наслов Антологија Сербика. У њој се, у оквиру једног кола годишње (по три књиге), представљају опуси кључних песника српскога језика из Црне Горе. Изашло је прво коло, а ако Бог да здравља у овој ће години изаћи још три књиге. Свака књига у едицији има темељно урађен предговор и селективну библиографију песника, тако да је нека врста пуноважне и практичне књижевне легитимације!

У августу прошле године иницирана је идеја о формирању Матице Срба у Црној Гори. Након тога су се појавиле различите спекулације - од тога да Матица српска из Новог Сада подржава ту иницијативу, па до тврдњи да је не подржава. Ваш коментар!

Био сам присутан у Матици српској, као један од домаћина господина Момчила Вуксановића, када се разговарало о формирању поменуте институције. Тада је та иницијатива подржана. Мени ни данас није јасно зашто није завршен тај пројекат. Одржана је оснивачка скупштина, али нисам сигуран да је нешто даље направљено, судећи, макар, по извјештају из медија. То је добра, понављам, и здрава инцијатива и жао ми је што још није реализована.

Разговарао: Мирко Ђукић

Коментари

Додај нови

Мишко  - Тачно тако   |15-03-2010 01:55:42 Нема се шта додати, све је речено господине Селимире. "-Ја у Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен!!"

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."