Иво Андрић, већ добитник Нобелове награде, 1962. је започео градњу куће у Херцег Новом, на Топлој. Тада је у Новом живио и Бранко Лазаревић, предратни заменити књижевни критичар, филозоф и некадашњи дипломата, а повремено су долазили или су се већ настанили - Бранко Ћопић, Душан Костић, Михајло Лалић

Велики пјесник, један од највећих које је дало ово устрептало балканско поднебље, сав саздан од стихова, стихова у ритму природе, стихова оне праве, снажне поезије, у чијој је интерпретацији оставио упечатљив траг, то је Стеван Раичковић. Пјесник је о коме треба говорити увијек у садашњем времену, иако се удаљавамо од времена његовог земаљског, физичког утихнућа, 6. маја 2007. године.

Николаидис је запао за око Кривокапићу. Сваки Олио нађе свога Станлија, прије или касније. Супротности се привлаче, али слично сличноме остаје вјерно, и чува му главу. Или то бијаше чизма. Односно, не пада снијег да покрије бријег, него да свака звјерка покаже свој траг

Један од срећних добитника црногорског држављанства, Андреј Николаидис, самозвани независни интелектуалац, по вокацији пљувач (а има и литерарних амбиција), нашао је добро ухљебљење – постао је савјетник Ранку Кривокапићу, предсједнику црногорске скупштине, да простите на изразу. У овај епохални трансфер свако је уложио оно што има – Николаидис своју контраверзну „интелектуалну” независност, а предсједник скупштине упражњени савјетнички шкањ у свом етнокабинету. Холивудски завршетак, нема шта: држава је пригрлила несташног скрибента, опростивши му све.

Кецмановић - Киш

Занимљиво је Кецмановићево заклињање да није имитатор Кишов, тврдећи како је немогуће Киша „наследити и уверљиво имитирати”?! Шта или ко нагони јуношу на овакву самоодбрану од својих мука од Киша? Нагони ме јуноша, изгледа, да овако прастар завирим у његово написаније, како бих му одмах одговорио колико је оболио од Киша

Одговор г. Боровићу на текст “Ћерање о државном трошку”, објављен на порталу “Аналитика”

Гле чуда, “аналитика” подметања и лупетање нова је стратегија “црногорског глобализма” упакована у флашице отрова. Потомци првака педесетогодишње комунистичке владавине, које је у политичку прошлост најурио народ Црне Горе а премијер Мило Ђукановић вратио, и њихове “невине бебе” потхранио и замоћао с времена на вријеме па, када им понестане „увозног, а потом домаћег млијека” закукају над судбином Монтенегрине не би ли се „мајка држава” сјетила да јој дјеца плачу.