Кад Велики брат замијени Бога

ПСОВКА – НАЈИСКРЕНИЈИ ОБЛИК ИЗРАЖАВАЊА ЕМОЦИЈА КОД СРБА

Данас су псовке постале уобичајене и тамо гдје их никад није било – на телевизији! Бласфемичне ријече постале су заштитни знак најгледанијих ријалити ТВ шоу програма – „Фарме“ и „Великог брата“. Шта може очекивати народ чија добра већина свакодневно псује највеће светиње – Бога, Сунце и хљеб?

Један од ријетких дијалога који ми се свидио у филму „Свети Ђорђе убива аждаху“ (о коме сам писао у прошлом броју) јесте онај на почетку - када унук пита деду, док шетају у помрчини: „А зашто ми Срби стално живимо у мраку?“, на шта добија одговар: „Зато што стално псујемо Бога, Сунце и хљеб!“ И, заиста, шта може очекивати народ чија добра већина свакодневно псује највеће светиње?

Тај феномен је посебно изражен последњих година. Сада су псовке постале уобичајене и тамо гдје их никад није било – на телевизији, на примјер. Бласфемичне ријече су заштитни знак најгледанијих ријалити ТВ шоу програма – „Фарме“ и „Великог брата“. Телевизије „Пинк“ и „Б92“ више и не цензуришу вулгарне изразе, напротив, бесомучно их репризирају у разним пропратним емисијама.

До само прије неколико година било је незамисливо и да се дјевојке непристојно изражавају. То што сам увијек слушао старијег комшију, како ми, из милоште, када се поздравља са мном, псује Бога, могао сам донекле да схватим као реликт комунизма, али говор младих нараштаја који носе бројанице око руку и крстове око врата, никако не могу да појмим и молим се Богу да им опрости „јер не знају шта чине“.

Некад сте псовке могли да чујете само на спортским приредбама, а данас готово да нема јавног мјеста гдје се не чују, од вртића, преко улице, до парламента. Нема их још само у цркви, али их има међу вјерницима, па није риједак случај да одмах послије уобичајеног: „Помози Боже“ или „Ако Бог да“, од истог човјека чујете богохулну поштапалицу “Ј.… ти Бога” или “Ј… те Бог”.

Наше псовке апсолутно су без конкуренције у поређењу с остатком свијета. Наравно да и други народи псују, Енглези, Мађари и Мексиканци, чак више од нас, али нико тако „сочно“ као ми. Припадници малог броја народа псују Бога, мајку и друге светиње, а ми такве именице врло успјешно комбинујемо с још маштовитијим атрибутима и глаголима, па онда на крају све то заједно стрпамо на грану или неко још боље мјесто. Обично се псује мајка, сестра, отац, стрина, тетка и остала многобројна фамилија, Бог, Сунце, небо, миш, патка, пас, јеж, хљеб, млијеко, со, пшеница и други прехрамбени производи...

Смањује бол

Када сам куму испричао како ме је сочно опсовао његов шестогодишњи син, он је са одушевљењем препричавао другима тај „весели” догађај, не страхујући да ће му ико приговорити што је његово дијете прије научило псовке него слова, а мени рече: „Куме, ј… му матер, све су га то у вртићу научили“!

Од муке сам преко интернета тражио одговор на питање: има ли лијека за ову нашу „болест”, читао шта о овом феномену кажу лингвисти, психолози, културолози, љекари и други стручњаци, и запрепастио се колико је много текстова који псовање смјештају у позитиван контекст. Испоставило да је псовка, у ствари, лијек за многе болести или да макар смањује сваку бол.

Иако се псовање обично доживљава као знак лошег васпитања, необразовања и лоше способности изражавања, нова научна истраживања показала су да псовање може да буде добро за здравље, то јест да псовке могу да имају важну улогу при смањењу бола. У студији објављеној у часопису „Neuro Report”, психолози су мјерили колико дуго студенти могу да издрже с рукама уроњеним у хладну воду. Резултати су показали да су студенти који су псовали, успјели да издрже чак 40 одсто дуже с рукама потопљеним у хладну воду у односу на оне који су понављали неутралне ријечи.

Ранија истраживања показала су да, за разлику од уобичајеног говора, који користи неколико милиметара површинског дијела лијеве половине мозга, псовке активирају еволуционо старије структуре у дубљим дјеловима десне половине мозга. Једна од тих структура је и такозвана амигдала - скуп нервних ћелија у облику бадема, чија је активност често праћена убрзањем откуцаја срца и мањом осјетљивошћу на бол. Ново истраживање показало је да је студентима који су псовали срце куцало брже, што је знак да се активирала амигдала. Неки стручњаци вјерују да је овај процес сличан реакцији животиње на изненадан бол, који код њих изазива бурне и гласне реакције којима се припремају за одбрану и застрашују могућег нападача.

Овакве резултате нико није очекивао, будући да већина психолога сматра да је псовање симптом „катастрофизма”, знак да је код људи превладало јадиковање. Ипак, стручњаци истичу да псовке, као и сваки лијек, честом употребом губе своју снагу, па препоручују да их „штедимо“ за ситуације у којима су заиста неопходне.

Но, за разлику од ових истраживања са Запада, источњачка мудрост каже да је наш језик - гласоноша наше душе. Слично каже и Библија: „Срце је извор, а уста су поток. А да је ово овако свједочи Свезнајући, који је у тијелу по земљи ходио, овим ријечима: уста говоре од сувишка срца“(Мт. 12, 34). Оно што је у срцу, прелива се и излива на уста.

Експеримент са водом

На интернету можете пронаћи и погледати документарни филм једноставног наслова „Вода“, у коме говори бројни истакнути руски научници и академици, као и руски патријарх, о чудесним моћима воде. То је најфасцинантнији филм који сам видио последњих година, и о њему ћу више писати неком другом приликом, али за причу о псовкама издвајам само један експеримент из тог филма.

Три посуде воде, наточене са истог извора, стављене су у три собе. У једној од тих соба, лаборанти су свакодневно намјерно говорили најружније ријечи и псовке, у другој соби су пјевали и молили се Богу, док су у трећој користили ријечи са неутралном конотацијом. После седам дана, вода у првој соби се потпуно покварила, тачније изгубила је своју природну структуру, те под микроскопом личила на црну флеку; вода у трећој соби је мало устајала и дјелимично изгубила свој унутрашњи склад; док су води из друге собе, када су је замрзли и ставили под микроскоп, установили идеалну позицију молекула и на хиљадама пута већу енергетску вриједност у односу на воду из прве собе.

Вода чини више од 60 одсто човјековог тијела, а руски академици, у поменутом документарцу, кажу да још увијек није откривена тајна њених чудесних моћи, али да се већ поуздано зна да молекули воде играју кључну улогу у преносу и лагеровању информација у човјековом мозгу. Исто тако, експериментално су потврдили да и најпрљавија вода из градског водовода, када прође кроз црквени ритуал освештавања, добија све каракеристике најчистије изворске воде; и више од тога: ракијска чашица освештане воде, када се успе у 50-литарски бидон устајале воде, успијева да сву воду учини идеалном, и то на дуже вријеме.

Изрећи псовку у разговору, исто је као пљунити у чашу чисте воде – каже стара јапанска пословица, зато се макар трудите да својим гадом не загађујете друге. А ако вјерујете оном истраживању да псовање смањује бол, осамите се негдје и добро испсујте, тако ћете макар друге поштедјети своје некулутуре. И, по могућности, умјесто Бога, Сунца, хљеба и свега осталог што вам живот даје, ако већ морате, псујте Великог брата!

Изговорена ријеч има силну креативност, а њена исправна употреба од животне је важности за побједнички хришћански живот. Библија почиње са: „И би ријеч…” Од ријечи је, дакле, све почело, а бојим се да ријечи о којима сам говорио у овом тексту, односно појава „Великог брата“, озбиљно најављују последња времена.

Не загађујте псовкама воду коју пијете!

Мука са ријечима

„Искорењивање псовки претпоставља извесно оплемењивање живљења и мишљења. Псовке се повлаче са кроћењем дивљине, са савлађивањем нагонских трзаја, јер псовка је истоветна са рефлексом узвраћања ударца. Непрестано смо спремни да одговоримо на напад: на напад вербални, или физички, готово је исто.

Уметност такве импулсе може показивати и приказивати, али их не би смела подстицати, или се превише на њих ослањати. Кад псовку употреби истински уметник, ми је некако примимо. Само, истински уметник је у стању да све преобрази и оплемени.

У свакодневном животу, граница између културе и некултуре и даље је видна и јасна. Нема здравог устројства света без одређених правила, па и забрана. Забрањено није исто што и нерециво. А исказати се до краја, не значи говорити не бирајући средства.”

(Милован Данојлић)

Упоредна анализа

Лингвисти тврде да су Енглези „обогатили“ свој језик са 7.500 псовки, Мађари су смислили око 5.000, док се Срби служе са само 4.000 псовки. Њемци јесу нешто умјеренији, али су, као и увијек, практичнији; тако су измислили и псоваонице; ако желите да псујете, а немате кога, можете да позовете телефонски број и да, без последица, псујете до миле воље.

Шпанци најчешће употребљавају увреде које се односе на чланове породице, Холанђани вријеђају псовкама које алудирају на постојање одређених болести, а Њемци помињу дјелове тијела и њихове функције и врло често користе ријечи у вези са фекалијама.

Кажу статистичари да сваки Мексиканац у просјеку опсује по 20 пута, а када се то помножи са бројем становника, у Мексику се дневно опсује 1.3 милијарде пута.

Јапански језик готово да не посједује вулгарности, барем не у оном смислу на који смо ми навикли. Неког назвати мушким полним органом код њих не иде са увредом, јер би то значило да га хвалиш, да је потентан, јак итд. Такође не можете, у негативном контексту, некоме рећи ни да је во или свиња, пошто Јапанци поштују годину вола и свиње (хороскоп) и то би значило да га хвалиш како је марљив и упоран.

Не знам ко га је измислио, али знам да сам својевремено у „Истоку” објавио афоризам: „Граница између Србије и Црне Горе је тамо гдје престају да вам ј… мајку и почињу да вам ј… оца.” И, заиста, псовање оца, али и Бога (оца) је карактеристично за Црну Гору, док се у Србији више псују мајка, сестра, земља и остале женске именице.

Донко Ракочевић

Коментари

Додај нови