Доброслав – Мишко Мрдак 1949 – 2009)
(Фото: Н.Ђурић)

Знам да је Мрдакова православна душа добила спокој. Кажем – знам, иако је тешко помирити једну страну његовог бића, (оно калуђерско, оног молитвеног Анђела који ноћу на раме слијеће, да очи склопи, да сан донесе окрепљујући...) са другом Мрдаковом природом, која је живјела као магла, или као со у мору... природом вучјом, која је на Мјесец завијала.

Мрдака византијска земља храни, и то дословно, као јабуку... или као коприву, што коријењем узима и од сунца и од росе. Ако је његова тама, његова је и свјетлост. Његова је и Византија, учитељица, која се оплођава и даје саму себе у хиљаду облика, од средњег вијека, до данашњих тумача и сликара.

Не умиру сликари, не умиру пјесници... и ко им је крив! Тешка је Божја Ријеч, али нико Изабрани не пита се хоће ли је носити, него подметни плећа, него одржи ватру, ако те већ Бог одредио да будеш њен чувар. Јер, молитва и умјетност су језик између нас, грешних створова, и Бога.

У овом крокију, да се помене и Мрдаково тражење пута ка Православљу. Његова бића, били то портрети-маске, или духови над паганским гробљем... били то тритони, медузе и химере... сви говоре о првобитном и садашњем хаосу, многим путевима од којих не иду сви Циљу. Мрдакови ликови показују пут кроз који је прошло тражење оног људског у бескрајном, искушења кроз која пролазимо од када смо напустили лабораторију Творца.

Дио Мрдаковог сликарства, из опуса Ратници , подсјећају на камене међаше, а и на стећке који тону негдје у трави. Али су више од тога. На једној страни, то су неофреске Светих Ратника, свештеника-ратника, који су и Јеванђељем и мачем бранили Хришћанство од дивљих, од поганих... од оних који су алакали, а и сад то раде, на наше Манастире и на наше кровове.

Витез 1 (уље на платну) - Дамјан и зеленко (1997.)

Главе Светих Ратника, нијесу одсјечене само да би подсјећале на Жртвено Косовско Поље... нити да нам још једном испричају причу о Цару Лазару.Зна Мрдак који је читао Његоша како се рађа мит, из крви, да тако Крст расте... камо среће да је другачије, али овај сликар се сјећао онога што је било, као што се и сјећао, видио, оно што долази.

Мир његових слика је привидан, као мир дубоке воде. У доњим слијевима он не слика голу љепоту или голу мисао, него једну поруку Небу и земљи, литургијску, која гласи: ђавољи свирачи кукољем засијавају наша пшенична поља!

Гаро Јовановић

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."