Нијесу ме поколебали у увјерењу: Љиљана Булатовић (десно) у разговору са нашом новинарком

Дугогодишњи новинар и публициста Љиљана Булатовић: "Караџићу су, не врућ, него врео кромпир у незаштићене руке додали. Младић и Караџић су успјели да из тог рата изађу заједно, без подјела у народу. Биљана Плавшић сву документацију дала америчкој обавјештајној служби"

Дугогодишњи новинар и публициста Љиљана Булатовић, недавно је у Подгорици, у организацији Српског националног савјета, имала промоцију своје књиге о Ратку Младићу „Рапорт команданту”. Непосредно прије овог представљања, у њеном стану у Београду, одиграла се несвакидашња преметачина, какву можемо да видимо само у режији холивудских филмских мајстора. Одред Специјалне антитерористичке јединице, под маскама и у пуној борбеној опреми, упао је у њен стан „у склопу опсежне акције лоцирања и хапшења генерала Ратка Младића”. Умјесто њега, ухапсили су документацију Љиљанине породице, њене списе, па чак и љекарске налазе, и све то однијели са собом.

Тачно, било је и злурадих коментара, али је било и објективних. Претражили су моје књиге, претражили су и моју документацију, моје ближње су претресали, саслушали... али ништа ново сазнали нијесу осим да је Ратко Младић и даље слободан човјек.

Мислим да је он данас слободнији од свих нас, јер је ван домашаја њихове контроле, он је српски Че Гевара, или Суворов, за разлику од тужиоца који је за невољу поријеклом из Црне Горе. Тај Владимир Вукчевић, који га је и без пресуде окарактерисао да је српски Бин Ладен, почаствовао ме је што је потражио Ратка у мом дому. Ту смо се сударили дефинитивно Расим Љајић и ја, и хвала Богу што су послали те момке, мислим да се нијесам обрукала, а ни Ратка. Нијесу ме ухватили у страху, нијесу ме поколебали у увјерењу. У овој књизи је заиста саткано оно због чега ја не могу да одступим од одбране његове части на мој начин.

МОМИР БУЛАТОВИЋ О МЛАДИЋУ

Читалачкој публици је чудно да је Момир Булатовић написао оду Ратку Младићу? Откуд то?

- Свима је чудно. Посебно у Црној Гори. Знамо се од почетка његовог бављења политиком. Момир је био симпатичан као млад политичар са новим идејама. Срели смо се на скупу „Србија памти”, посвећеном десетогодишњици НАТО бомбардовања, а када је сазнао да пишем књигу о генералу Младићу, понудио се да и сам напише нешто о њему. Чим сам видјела његов текст знала сам да је то увод у моју причу о генералу. Његово обраћање је битно и због функција које је обављао 90-тих година. Он је један од важних свједока да није извршен геноцид и да је Ратко частан човјек.

Зашто га траже у вашој кући?

- У мом стану, живи документација којом сам читавог живота савладавала непознате теме. Налогодавци претреса су знали да је управо у тој мојој документацији чисти одговор ко је Ратко Младић. Ја чувам праву истину о њему, а ту истину сам сазнала од њега самог, од људи из његовог завичаја, његове мајке, његових бораца, од породица погинулих бораца... Све те приче сам биљежила и стављала у своје књиге, а те књиге нијесу више могли да поднесу гоничи, нијесу могли да поднесу ни мој дневни отпор њиховим лажима. Разумјела сам да га они траже код мене и као демонстрацију односа према мени. Хашки гоничи, њихови представници у Београду дошли су и код мене, али узалуд!

СВЕТЕ МУ СЕ СВИ АМЕРИЧКИ ТЕОРЕТИЧАРИ

Откуд толико интересовање за његов приватни и ратни живот? Који је ваш главни мотив?

- Прво, ја сам из војничке породице. Моја мајка је била војник и тако је погинула. Слично васпитање има и Ратко Младић. И први сусрет са њим био је до те мјере другарски да нас је то обиљежило. Видјела сам колико га воле људи око њега, та војска и тај народ. Друго, видјела сам и препознала снажну привлачност код жена према генералу Младићу. Чак је и грозна Кристина Аванпур тражила да је пусте макар на 15 минута насамо са њим. У почетку нијесам примјећивала, а послије сам видјела да је он јако згодан човјек – маркантан. Младић је имао невјероватну метаморфозу, невјероватну промјену, чак и боју очију. Кад те препозна и лијепо прими, онда су то неке плаве очи, а ако се нешто нажести, онда је то потпуно други човјек и очи му добију другу боју. Ипак, за њега ће сви посвједочити да је изузетно осјетљив, осјетљив према слабом, да је страшно тешко подносио погибију и рањавање војника. Стизао је да обиђе рањенике у свим болницама гдје год је дошао. Има невјероватну меморију. Ја сам била присутна, на сахрани генералу Ђукићу, кад му је пришла једна жена само да га поздрави, у дубокој црнини. Она му каже: „Господине генерале, ви ме се нећете сјетити, само да вас поздравим”, а он каже: „Како те не бих препознао. Знам да ти је муж погинуо, знам да си остала са два сина, како да те се не сјетим”. Њему се свете сви амерички теоретичари и аналитичатри, јер је он побједник, али му се и диве, јер се на војним академијама у Америци изучава дио његове доктрине. Чињеница је да се досад ниједна институција није одлучила да напише аналитички осврт на улогу Ратка Младића у овом рату. Прилично је уништена ратна документација, а Биљана Плавшић је дала америчкој обавјештајној служби да изнесе сву документацију.

Ратко Младић је постао мит у српском народу и временом тај мит само јача и губи се та нит између реалног и митског. Гдје ви налазите тај спој између реалног Ратка Младића и Ратка Младића који је већ отишао у народну пјесму?

- Не примјећујем да је он добио митски ореол, јер у ономе што сам слушала о њему, кад народ прича или пјева пјесме, нема преувеличавања. Мит је у томе што памте истину и то је тај ореол којим се Младић држи у овој садашњој позицији. У народу постоји мали страх за његову судбину.

ВАСПИТАВАН ДА БУДЕ ВОЈНИК

За Радована знамо да га је „Јелика крила“, а нашли га као Дабића, човјека који лијечи алтернативним методама... лик који се не уклапа у десетарац. Били су вође, и један и други, постоји прича да су долазили до крупних несугласица које су пријетиле раздору РС-а? Каква је разлика у карактерима њих двојице, пошто сте их добро знали?

- То је, можда, најосјетљивије питање из историје Републике Српске. Ја сам била блискија са Младићем него са Радованом. Радована сам боље упознала преко његове мајке него из контакта са њим. Они су два тока. И један и други расли су без оца. Радован је растао у Никшићу гдје је позиција његовог оца била обиљежена другачије. Он је био четник. Ратко је само кратко живио у Калиновику, а његов отац је био са партизанским знамењима. И једног и другог су мајке обиљежиле. Радован је из Никшића отишао у Сарајево да би се уклонио од те црногорске острашћености према четницима. Мислили су да ће да иде у гимназију јер је лијепо писао, али је он отишао у медицинску школу. Ратко се сам одлучио за Војну академију. Кад сам питала његову мајку Стану, да ли је она одлучивала, рекла је: „Никад ме није питао, али никад није учинио нешто што бих му бранила”. Био је умјерено дијете. Ратко је имао заштитнички однос према својој мајци, према млађима, према старијима, тако је растао. Радован је био пјесник, њега је мајка штитила и тако је настајао. У Сарајеву се уклопио у боемску екипу, пјесничку, националну, заљубио се, оженио и лијепо живио. Ратко је био војник. По васпитању и по генима. Васпитаван је да буде војник, а Радован да буде љекар и пјесник. Радована је запала велика невоља онда кад га је Добрица Ћосић наговорио да се прихвати да буде предсједник Републике Српске. Он је прије тога пристао да буде предсједник СДС-а, али преузети државу и то у ратном периоду, при чему треба имати у виду да су сви други то одбили... Они су му, не врућ, него врео кромпир у незаштићене руке додали. Сад настаје следећи проблем – цивилну власт представљају Срби који су се затекли у РС односно БиХ. Војска престаје да постоји и сва излази из Босне на почетку рата. Већину официра је Ратко Младић послао и сви су они били у главном штабу од почетка до краја. Војници су они који излазе пред метак, који носе метак, а цивилна власт је нешто друго. Цивилној власти је засметала Младићева чистота. Младић није био за подјелу на четнике и партизане, по његовом мишљењу било је страшно да се дијеле. Ратко је преживио тешку трансформацију, он је био комуниста, атеиста, тако је васпитаван и кад су га послали у Книн мислио је да може да измири зараћене стране. Чак је било и покушаја атентата на Младића. Они који су жељели рат правили су код Радована незадовољавајући однос према Младићу. А они су, ипак, успјели невјероватну ствар – да из тог рата изађу заједно! Биљана Плавшић доноси одлуку да преименује главни штаб у ђенерал-штаб и поставља једног до јуче неауторитативног човјека за ђенерала, а Радован га је прије тога именовао за свог савјетника. Ту је настао тај лом из кога су опет изашли без драстичних подјела у народу. Једини на кога нико нема ниједну примједбу јесте Ратко Младић, зато би његов одлазак у Хаг био потпуни пораз српке душе и вјере.

Стиче се утисак да више симпатишете Ратка. Знате добро психологију и једног и другог. Хоће ли нас Ратко изненадити као Радован?

- Не знам да ли нас је Радован изненадио, он је био и прије психијатар и боем, он се само вратио својој професији. Мислим да ће он на свој начин да побиједи Хашки трибунал. Он се дакле вратио ономе што је био у животу, а историја га је ставила под крст који је морао да носи...

СРЕШЋЕМО СЕ... НА СЛОБОДИ

- Мотив? Страх? Стоји ли неко иза вас?

Такав сам човјек. Тешко је мени мене објаснити. Више се и не питам зашто нешто радим. Осјетила сам желуцем, животом да је то кључна тема, тема разрјешења судбине српског народа – у Ратку. У Ратковој судбини је закована судбина српског народа. Како се са њим поступа тако се и са српским народом поступа. Да ли ме је страх? Више не знам шта је страх. Кад су ми упали специјалци у стан мислили су да ме је страх, али то је било огорчење. Није ме страх. А ако ме одведу у затвор? Прилагођавала сам се у мислима и на то. И слабији су издржали, па и ја бих. Ако је Цеца Ражнатовић била у самици... не бих да се обрукам, не бих да ми Ратко каже: „Обрукала си ме”.

Значи очекујете сусрет са Ратком?

- Срце ми говори да ћемо се срести. На слободи.

Књига „Рапорт команданту“ има забран за промоцију у Србији, а у Подгорици се десила промоција.

- У Подгорици се десило чудо! Српско чудо, захваљујући Српском националном савјету и иницијативи Невена Милаковића, и хвала што сте преузели на себе ризик. Уз све постојеће ризике овај вам је додатни. Београд неће вјеровати, али ја ћу им доказати да се у Подгорици десило чудо, и хвала Српском националном савјету на том чуду.

Шта би Љиљана Булатовић новинар питала Љиљану Булатовић?

- Љиљана, јеси ли ти луда? Имаш 70 година, докле ћеш?

А одговор не знам. Докле, бре? Имам планове и програме. Идем даље!

Разговарала: Ивана Туровић

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."