Постоји ли уопште Црна Гора?

сриједа, 03 фебруар 2010 16:26

Црна Гора се потпуно удаљила од онога што је била * Извесно је да оне Црне Горе у којој је црна трака око капе обележавала короту за Косовом више нема * Која је корист од тог раскида са самим собом, од тог одустајања од себе

Мило Ломпар је професор српске књижевности на Филолошком факултету у Београду и један од ријетких српских интелектуалаца који је задржао критички однос према властима и страним подстицајним стипендијама. Издигао се изнад београдске употребне елите која систему и политичарима даје изговоре и оправдања. Аутор је недавно објављене књиге есеја ,,Моралистички фрагменти” у којој, између осталог, пише о свепрожимајућем систему лажи и свеприсутном злу, о титоизму данас као о и американизму, о интелектуалцима који су изумрли тако што су се претворили у пропагандисте и кловнове, односно корисне идиоте... Истинито пише Ломпар о невеселој српској стварности, али мимо меркантилног тренда ружења властитог народа.

Црногорско признање Косова и Метохије као независне државе многи су дожијвели као изразито непријатељски акт какав Црна Гора никада у историји није предузела према Србији. Ових дана је најављено успостављање дипломатских односа Подгорице и Приштине. Како из ваше визуре изгледа та прича која, усуђујем се рећи, обесмишљава цјелокупну историјску вертикалу славе Црне Горе?

– Признање лажне државе Косово, као и скорашње успостављање дипломатских односа са Приштином, отворени су и недвосмислено непријатељски чинови према Србији и – што је још важније – према српском народу у целини. Они с предумишљајем трују будуће односе између некадашње две српске државе. Свако ко се са тим чиновима не слаже, има право да се буни против њих. Као што то право искључује било какво насиље, тако се оно не може ограничити на конкретан повод или време. Ти чинови – сагледани са историјског становишта – нису нешто што нас изненађује. Упркос срамоти коју с неким чудним и изопаченим задовољством откривају. Јер, њима је прецизно обележено колико се Црна Гора удаљила од онога што је била Црна Гора. Они нас подстичу да се запитамо: постоји ли уопште Црна Гора? Јер, извесно је да оне Црне Горе у којој је црна трака око капе обележавала короту за Косовом више нема. Нема ни оне земље у којој су жене своју црну мараму објашњавале речима: „Наша су права на Косову угашена.” Која је корист од тог раскида са самим собом, од тог одустајања од себе? Да ли они који у Црној Гори живе треба због тога да се радују? Да ли су постали лепши или слободнији због тога? Смеју ли храбрије опомињати своју власт на познаније права? Да ли се закони сада више поштују, јер су давнашњи обичаји нагрђени? Можда је више европске рационалности на делу у свим областима јавног живота? Можда има више човекове слободе и самопоуздања у односу на власт? Како је одговор негативан, онда је извесно да су сви ти чинови имали циљ да одвоје Црну Гору од Србије, да удаљавају две државе што више, да би се Црна Гора одвојила од себе. Има неке трагичке ведрине и носталгије у сећању на време када се ова питања нису могла ни поставити. Било је то неко друго време: када је било Црне Горе.

КРИВОТВОРЕЊЕ ЊЕГОША

Андрић је за Његоша говорио да је трагични јунак косовске мисли. Шта је Његош данас за нас, а шта за њих? Злоупотребљавају ли га, као и све друго данас?

– Постоји континуитет у кривотворењу Његоша: као што је рушење ловћенске капеле његов највидљивији знак, тако смо били и сведоци различитих карикатуралних видова преобличавања највећег српског песника. У томе су знатну улогу имали научници: њима припада тужна слава оних који су образлагали како реч српски у Његошевом делу представља одредницу православне вероисповести, док реч црногорски означава национално опредељење. Ко год је на тај начин читао Његошева дела могао се и сам уверити како интелектуалци код нас увек обављају оне послове у којима се рационализује један идеолошки налог. Кривотворење Његоша је део једне обухватније политичке и културне стратегије која је у складу са општим правцем хрватске културне политике: све што је српско – као Његош, Андрић, Селимовић – треба свести на србијанско (у подручје у којем ових писаца нема), да би све што није србијанско престало да буде српско. То је стара тежња, која је у титоизму добила идеолошко образложење и институционални вид. У време уставних промена које су расточиле Југославију, 1971. године, Трипало је рекао да ће оне Србију сабити између Београда и Ужица. Прошло је 40 година од тада, али је фасцинација том идејом остала делотворна.

О српском питању ни данас нема сагласја, осим ако под тим не подразумијевамо општи отклон од свега што се тим придјевом означава. Да ли је за вас то културно и цивилизацијско или државно-правно питање?

– Наша духовна ситуација одређена је тешким историјским поразом који је наш народ доживео у двадесетом веку, посебно последицама које се сада појављују пред нама. Тада је дошло до озбиљног поремећаја српског националног идентитета услед усвајања идеје југословенства и услед идеолошке прераде нашег националног идентитета. Устоличено је схватање да брига о српским интересима, култури и традицији припада неком другом, а не српској јавности. Кључну одговорност у томе има српска интелектуална елита, која је више пута показала своју неспремност да се бори за вредности које задиру у питања националног идентитета. Неопходно је обликовати културну политику која би створила најширу основу за практично-политичке кораке. Државна политика би требало да себично и искључиво брине о српским интересима. Садашња политичка и интелектуална елита то не може да спроведе, јер за њу је српски национални интерес само оно на шта нико нема примедби. Ако било ко има примедбе, макар оне биле потпуно неосноване, за нас је то довољно да одустанемо од себе. Треба, насупрот томе, све ствари посматрати, како је говорио Црњански, са српског становишта. И како су говорили српски политичари у деветнаестом веку: „Прво Србија и српство, па онда све остало.” На том основу треба засновати преокрет државне политике.

ТИТОИЗАМ У СРБИЈИ

Какав је однос наших власти према том питању? И још важније: какав је њихов однос према Србима ван Србије, нарочито према Србима у Црној Гори, за које би изгледа и Београд и Подгорица били срећнији да их нема?

– Српска државна политика тежи обнови титоистичког југословенства: тог умереног вида хрватске политике којим треба остварити њену доминацију на југословенском простору. Зар је онда чудно што трају настојања да се Грачаница упише у неку «косовску културу”? Зашто је онда чудно што други, нама непријатељски кругови, Косовску битку смештају у не-српски контекст, што Милоша Обилића одвајају од Срба? То је директна последица одсуства српске културне политике: већ двадесет година ниједан званичник не поставља питање о језику којим говоримо. Зар то није наслеђе? Од Устава Хрватске из 1974. године Србима у Хрватској је наметнуто да говоре хрватским књижевним језиком. У Црној Гори се постепено гуши Катедра за српски језик на Филозофском факултету у Никшићу. Зашто о томе наша јавност ћути? Тамо има 200.000 људи који су се на попису изјаснили као Срби. Зар Србија нема начина да обезбеди Србима у Црној Гори да уче на српском језику? Како – у садашњим околностима – разумети читав низ узастопних поступака носилаца српске државне политике? Поступака попут оног када је председник Србије, неколико месеци пред референдум о раздвајању Црне Горе од Србије, заједно са градоначелником Београда, учествовао на изборној конвенцији владајуће црногорске партије у Будви (2005), када је учествовао на партијском а не на државном скупу, стављајући се тако у службу градских избора оне партије која је позивала на одвајање Црне Горе од Србије, када се шетао обалом, смешкао и позирао, самим својим присуством показујући неку чудну лакомисленост и безбрижност у односу на долазећи референдум; када је потом похитао да лично честита независност коју је донео један проблематични референдум (2006); на крају, када је амбасадор Србије – који је бивши саветник тог истог председника – подржао на изборима (2007) оног председничког кандидата чија је партија омогућила усвајање смешне и страшне уставне промене о црногорском језику. Нема никакве сумње у то да ти поступци нису били далековиди: ако се осмотре у светлу актуелних околности, они се могу схватити као дилетантски; ако их посматрамо у историјској резултанти, они изгледају као злонамерни.

Како објаснити да у Србији има много оних који са много зле воље пишу и говоре о сопственом народу? Чини се да нико у однарођавању тако упорно не истрајава као ми. Да ли је то уопште објашњиво?

– Све се то догађа због тога што смо се потпуно препустили процесима денационализације: код нас у овом тренутку не постоји никаква јавна свест о језику којим говоримо, ниједан званичник нити било која институција не усуђују се ни да поставе питање о том језику, нити да се осврну на оно што се појављује свуд око нас, на оно што се чини са нашим језиком, као што се нико не усуђује да се запита о томе колико постоји наша духовна и физичка отаџбина. Немамо никакав став о српском језику. Зашто је неприхватљиво рећи да сви Срби говоре српским језиком, па и они у Хрватској, Републици Српској и Босни и Херцеговини, Црној Гори? Зашто не бисмо заштитили њихова људска права када је реч о уџбеницима тог језика? Ми то чак нисмо ни покушали. Та питања су код нас табуизирана. Суочени смо са однарођавањем: уз мук српске интелектуалне и политичке елите. То је застрашујућа чињеница, која може да постоји само у неслободним друштвима, којима се управља ван њих самих. Тиме се у систем културе уписује одређена врста понашања. То није спонтано. Ако нам то изгледа тужно, то не сме да нас обесхрабри: довољно је да се загледамо у прошлост и видимо како то није први пут код нас. У једном таквом раздобљу можемо препознати и „величину и драму српских писаца 18. века, првих и потоњих полихистора у нашој књижевности, који су, на културном хаџилуку, срећни и сиромашни пролазили од царске Вијене до Санкт-Петерсбурга, од Кијева до Цариграда, од Свете Горе до Венеције, од Лајпцига до Лондона, да би пошто-пото штампали књиге за један народ који нема ни отаџбине, ни књижевног језика, ни владара“. Реч је о изразитом космополитизму наших просветитеља, о њиховом сусрету са светом, о њиховим путовањима и – пресудно – о њиховом родољубљу и оданости нечему што је изгледало као да је заувек нестало. И великом песнику Лази Костићу – који је седам година провео на, како је Његош певао, „српском Цетињу“ – чинило се, почетком двадесетог века, да је српски народ на низбрдици, па је тај народ убрзо потом као феникс васкрсао. Ту нам је све откривено на начин који не можемо превидети: било да смо са владаром или без њега, са свешћу о свом језику или без ње, са осећањем да имамо отаџбину или да ње једноставно више нема. То је путоказ.

Разговарала: Бранка Чуљић

Коментари

Додај нови

< Претходна

Посљедње
Најчитаније
Ријеч уредника
СРПСКА НОВИНА У СВАКОМ ДОМУ
Призивајући на себе и на све Србе у Црној Гори, Србији, Републици Српској и дијаспори благослов Светог Василија Острошког, чланови редакције интернет-портала «Српске новине – Црна Гора» управо на његов празник крећу у медијски бој у одбрану српске самосвијести у постреферендумској Црној Гори.
ОПШИРНИЈЕ

Видео снимци

Добрића Ерић говори "Песму о дечаку" у Српском културном центру

У жижи

Дaвитељи деце

Већина учитеља и професора су резервни родитељи ђацима. Међутим, као у свакој професији, тако се и у тој васпитачкој могу срести себични бахати људи. Бањалучки филозоф др Ненад Сузић објавио је рад о злостављању ученика које та шака јада међу „оплемењивачима” деце и омладине испољава у својим свакодневним сусретима са младим душама...